Table Of ContentFjodor Dostojevski
ZLI DUSI
Naziv originala:
Федор Михаилович Достоевский – БECЫ
Prevela – KOSARA CVETKOVIĆ
1975
I ubij me, po putu ni traga,
zalutasmo, pa šta ćemo sada?
Nečisti nas je u polja zaveo,
kovitla nas i desno i levo.
Šta ih je, i kud ih teraju,
i što tako žalosno pevaju?
Domaćeg li duha sahranjuju,
ili možda vešticu udaju?
A. Puškin
(Iz pesme)
БѢСЫ
»A ondje pasijaše po gori velika krd svinja, i moljahu ga
da im dopusti da u njih uđu. I dopusti im. Tada iziđoše đavoli iz
čovjeka i uđoše u svinje; i navali krd s brijega u jezero i utopi
se. A kad vidješe svinjari što bi, pobjegoše i javiše u gradu i po
selima. I iziđoše ljudi da vide šta je bilo, i dođoše k Isusu; i
nađoše čovjeka iz koga đavoli bijahu izišli, a on sjedi obučen i
pametan kod nogu Isusovijeh, i uplašiše se. A oni što su vidjeli
kazaše im kako se iscjeli bijesni.«
Evanđelje po Luki, gl. VIII, 32-37.
PRVI DEO
PRVA GLAVA
MESTO UVODA: NEKOLIKO POJEDINOSTI IZ ŽIVOTOPISA
MNOGOPOŠTOVANOG STEPANA TROFIMOVIČA VERHOVENSKOG
I
Pre nego što počnem opisivati skorašnje i vrlo neobične događaje odigrane
u našem gradu, koji se dotle ničim nije od drugih razlikovao, moraću, kako sam
nevešt, početi malo poizdalje, i to sa nekoliko biografskih pojedinosti o
darovitome i mnogouvaženome Stepanu Trofimoviču Verhovenskom. Neka te
pojedinosti posluže tek kao uvod u hroniku koju iznosim, a sam događaj koji
sam nameran opisati doći će docnije.
Reći ću odmah: Stepan Trofimovič stalno je među nama igrao neku
naročitu, tako da rečem, građansku ulogu, koju je do strasnosti voleo, tako da,
čini mi se, bez nje nije mogao ni živeti. Nije da ja njega sad upoređujem s
glumcem iz pozorišta, bože sačuvaj, tim pre što ga i sam cenim. Sve je to moglo
biti stvar navike ili, bolje reći, neprekidne i plemenite ljubavi i naklonosti od
detinjstva za prijatno maštanje o lepom svom građanskom stavu. On je, na
primer, neobično voleo svoj položaj čoveka »gonjena« i, tako reći,
»prognanika«. Obe ove rečce imaju klasični sjaj svoje vrste koji ga je zasenuo
jednom zasvagda i, docnije, uzdižući ga postupno u sopstvenim očima, najzad, u
toku mnogo godina, doveo ga je do postolja veoma visokog i njegovom
samoljublju veoma prijatnog. U jednom satiričnom engleskom romanu prošloga
veka neki Guliver, vrativši se iz zemlje patuljaka, gde su ljudi bili rastom svega
neka dva palca, toliko se navikao gledati sebe kao velikana da je, na primer,
idući londonskim ulicama, i nehotice vikao na prolaznike i kola da mu se
sklanjaju s puta, da se čuvaju da ih ne pogazi, uobražavajući još jednako da je on
veliki, a oni mali. Ismevali su ga za to i grdili, a surovi kočijaši bi čak i ošinuli
velikana bičem. A je li to bilo pravo? Šta sve navika ne može učiniti? Navika je
gotovo na nešto istovetno navela i Stepana Trofimoviča – samo u nevinijem i
bezazleni]em obliku, ako se tako može reći – jer je on bio najbolji čovek.
Ja mislim da su ga naposletku svi i svuda zaboravili, ali se nikako ne bi
moglo reći da ga ranije nisu znali. Neosporno je da je neko vreme i on pripadao
znamenitoj plejadi proslavljenih društvenih radnika našeg prošlog naraštaja; i,
jedno vreme – uostalom, svega za jedan jedini mali časak – mnogi tadašnji
prenagljeni ljudi izgovarali su njegovo ime gotovo uporedo sa imenom
Čaadajeva, Belinskog, Granovskog i Hercena, koji je tek počeo bio da se javlja
iz Evrope. Ali aktivnost Stepana Trofimoviča završila se gotovo odmah čim je
započela – pod »olujom« sticaja »okolnosti«. Kako to? Docnije se videlo da nije
nikako ni bilo ne samo »oluje« nego čak ni »okolnosti«, bar ne u slučaju Stepana
Trofimoviča. Ja sam tek ovih dana doznao i čudom se začudio, a bila je to sušna
istina, da Stepan Trofimovič nije među nama, u našoj guberniji, živeo kao
»izgnanik«, kako se to kod nas obično mislilo; i ne samo da nije bio
»proterivan« već nikad nije bio ni pod policijskom prismotrom. Vidite li, dakle,
silno njegovo uobraženje! On je celoga svog veka iskreno verovao da ga se u
nekim krugovima stalno pribojavaju, da je svaki njegov korak poznat i zapisan, i
da su sva tri naša gubernatora, u dosadašnjih dvadeset godina, polazeći u
guberniju, dolazili s nekim već unapred o njemu stečenim uverenjem, koje im je
zadavalo brige i koje im je ulivano »odozgo«, i to »pre svih ostalih stvari«. A
neka bi tada ko bio uzeo da neoborivim dokazima uverava vrlo uvaženog
Stepana Trofimoviča kako on nema nikakvog razloga da preza – njega bi to
neminovno vrlo uvredilo. A inače je to bio čovek najpametniji i najdarovitiji,
čovek, tako reći, čak i od nauke, mada u nauci... no, recimo, jednom reci, u nauci
on nije uradio bogzna šta i, kako izgleda, baš i ništa. Ali, zaboga, kod nas u
Rusiji se to dešava svima ljudima od nauke.
Vratio se Stepan Trofimovič iz Evrope već krajem četrdesetih godina i
sinuo kao lektor na univerzitetskoj katedri. Uspeo je da održi svega nekoliko
predavanja, čini mi se o Arabljanima; uspeo je takođe da odbrani sjajnu
disertaciju o nekada, u XV stoleću začetom građanskom i hanzanskom značaju
nemačkog gradića Hanau i, ujedno s tim, o onim posebnim i nešto nejasnim
uzrocima zašto do toga značaja ipak nije došlo. Ova je disertacija fino i žestoko
ubola tadašnje slovenofile i odjednom navukla autoru mnogobrojne i razjarene
neprijatelje među njima. Docnije – uostalom, po gubitku katedre – uspeo je autor
da štampa (može se reći radi osvete, i da bi videli koga su izgubili) u naprednom
mesečnom časopisu, koji je prevodio Dikensa i objavljivao Žorž Sandovu –
početak jednog vrlo zrelog ispitivanja – rekao bih: o uzrocima osobite moralne
plemenitosti nekih viteza iz ne znam kojeg doba, ili tako nešto. Svakako je on tu
sprovodio neku vrlo visoku i neobično plemenitu ideju. Pričalo se posle da je
dalji nastavak toga istraživanja bio naglo zabranjen i da je čak i onaj napredni
časopis postradao zbog štampanja prve polovine rada. Sasvim je mogućno da se
tako što desi – jer čega sve nije tada bivalo! Ali u ovom slučaju više je verovatno
da stvarno ničeg nije bilo nego da je pisac bio polenj da dovrši što je započeo. A
svoja predavanja o Arapima prekinuo je stoga što je neko i nekako (očevidno
neko od njegovih nazadnjačkih neprijatelja) uhvatio bio neko autorovo pismo,
nekome, u kome su izložene bile nekakve »okolnosti«, zbog čega je, opet, neko
tražio od autora »izjašnjenje«. Ne znam je li istina, ali tvrdilo se i to da se,
upravo u to vreme, u Petrogradu ušlo u trag nekom vrlo velikom
protivprirodnom i protivdržavnom udruženju, od trinaestinu članova, koje umalo
što nije zgradu poljuljalo. Govorilo se kao da su se ti članovi spremali da
prevedu baš samog Furjea.1 U to isto vreme, kao da je navlaš sve tako udešeno,
dočepali su se u Moskvi i jednoga speva Stepana Trofimoviča koji je on još
ranije, pre šest godina, napisao bio u Berlinu, u svojoj prvoj mladosti, i koji je u
prepisu išao od ruke do ruke između dvojice ljubitelja i jednog studenta. Taj spev
imam ja danas na svom stolu; a dobio sam ga biće tako pre godinu dana u
svojeručnom, sasvim svežem prepisu samoga Stepana Trofimoviča, sa
posvetom, i u divnom povezu od crvenog safijana. Uostalom, spev nije bez
poezije, štaviše, ni bez nekog dara, i neobičan je, ali tada (tačnije rečeno
tridesetih godina) često se tako pisalo. Teško bi mi bilo izložiti njegovu sadrižnu,
jer, pravo da kažem, ništa nisam razumeo. Nekakva aleogrija, u lirsko-dramskom
obliku, i podseća na drugi deo Fausta. Scena počinje ženskim horom, zatim
dolazi muški hor, zatim hor nekakvih sila i, na kraju krajeva, hor duša još
nerođenih ali koje bi veoma želele da požive. Svi ti horovi pevaju o nečem
neodređenom, uglavnom o nečijem prokletstvu, ali sa nijansom višeg humora.
Scena se tad naglo menja i nastaje nekakav »Praznik života«; tu pevaju čak i
insekti; pojavljuje se kornjača s nekim latinskim sakramentalnim recima; i, ako
se dobro sećam, peva i jedan mineral – dakle, predmet sasvim bez duše, mrtav.
Uopšte, svi pevaju, neprestano; a kad govore, onda se nekako grde, neodređeno
ali s nekim prisenkom višeg smisla. Naposletku se scena opet menja i ukazuje se
divlji predeo, a među stenama luta jedan civilizovani mladić, otkida neke travke
i sisa ih, i kad ga vila pita zašto sisa te travke, on odgovara da oseća u sebi
suvišak života, traži zaborava i nalazi ga u sokovima tih trava, ali da mu je, u
stvari, glavna želja da što pre izgubi pamet (želja, možda, i suvišna). Zatim,
iznenada dolazi na crnom konju mladić neopisane lepote, a za njim silna
množina svih naroda. Mladić taj predstavlja smrt, a svi narodi žude za njom. I,
najzad, u sasvim poslednjem prizoru, pojavljuje se vavilonska kula; nju dovršuju
nekakvi atleti uz pesmu nove nade; ali taman stignu na vrh vrha kule, gospodar,
recimo Olimpa, smešno beži, a čovečanstvo, koje najzad uviđa u čemu je stvar,
zauzima njegovo mesto i započinje nov život s potpunim saznanjem stvari. I eto,
nađoše da je taj spev opasan! Ja sam lane molio Stepana Trofimoviča da ga
štampa, jer u naše vreme spev sigurno više nije nimalo opasan, ali on je taj
pređlog odbio s očevidnim nezadovoljstvom: nije mu se svidelo moje mišljenje
da je stvar potpuno nevina; tome ja pripisujem i neku njegovu hladnoću prema
meni, koja je potrajala puna dva meseca. Ali, šta mislite? Iznenada, i gotovo u
isti mah kad sam ja predlagao da se spev štampa ovde – spev je štampan tamo, u
Evropi, u jednom revolucionarnom zborniku, i to tako da Stepan Trofimovič
ništa o tome nije ni znao. Isprva se bio prepao, skoknuo do gubernatora, za
Petrograd napisao pismo s najčasnijim opravdanjem – dvaput ga je meni čitao –
ali ga najzad nije poslao, jer nije znao kome da ga uputi. Rečju, uzbuđivao se
punih mesec dana; ali uveren sam da je u potajnim kutovima svoje duše bio
neobično polaskan. Sa njemu poslatim primerkom zbornika samo što nije
spavao; a danju ga je krio pod dušek i nije dao da mu poslužiteljka pretresa
postelju. I premda je svakog dana očekivao odnekud nekakav telegram, ipak je s
visine gledao svet. Ali nikakav telegram niotkud ne dođe. Tada se i sa mnom
pomirio, što dokazuje neobičnu dobrotu njegovog krotkog i nezlopamtljivog
srca.
II
Ali ja ne tvrdim da on nimalo nije propatio od gonjenja; samo sam se
potpuno sada uverio da je mogao nastaviti svoja predavanja o Arabljanima dokle
god mu je volja da je dao neka potrebna razjašnjenja. No, on je podlegao
ambiciji i s osobitom revnošću pohitao da sebe jednom zasvagda uveri da mu je
karijera »olujom okolnosti« za ceo život upropašćena. Ali ako ćemo već da
govorimo istinu o tome, pravi uzrok promeni karijere bio je u vrlo delikatnom,
još i ranije učinjenom i opet obnovljenom predlogu Varvare Petrovne
Stavrogine, žene jednog general-lajtnanta i znatno bogate gospođe: da Stepan
Trofimovič primi na sebe vaspitavanje i svako umno razvijanje njenog jedinca
sina, kao viši nastavnik i kao prijatelj – a o sjajnoj nagradi, naravno, nije bilo
potrebno pitati ni govoriti. Prvi put mu je to bilo predloženo još u Berlinu, i baš
onda kad je prvi put ostao udovac. Prva njegova žena bila je naka vetrenjasta
devojka iz naše gubernije, kojom se on oženio u svojoj najranijoj i još ludoj
mladosti. Kako izgleda, podneo je s tom osobom, privlačnom, uostalom, mnogo
zla zbog oskudice u sredstvima za njeno izdržavanje, a povrh toga i zbog drugih
delimice delikatnih uzroka. Ona je umrla u Parizu, živeći poslednje tri godine
odvojeno od njega, a ostavila mu je petogodišnjeg sina; »plod prve, radosne i još
nepomućene ljubavi« – kako se jednom preda mnom otelo iz usta rastuženog
Stepana Trofomoviča. Dete su odmah po rođenju poslali u Rusiju, gde je za sve
vreme negovano na rukama nekih dalekih tetaka, negde u nekom zabačenom
mestu.
Stepan Trofimovič je odbio bio tadašnju ponudu Varvare Petrovne i ubrzo
se opet oženio, čak i pre godišnjice smrti prve žene, jednom Berlinkom,
ćutljivom ženom i, što je glavno, bez ikakvih osobitih zahteva i potreba. Ali sem
ovoga uzroka bilo je i drugih zbog kojih je Stepan Trofimovič odbio tada mesto
vaspitača: primamljiva mu se činila slava jednog nezaboravljenog profesora koji
se u to vreme pročuo, te je i on, Stepan Trofimovič, poleteo na katerdu da bi
ogledao svoj orlovski let. Ali sada, već opaljenih krila, setio se, prirodno,
predloga koji je i ranije već kolebao njegovu odluku. Iznenadna smrt i druge
njegove žene, koja nije ni godinu dana s njim proživela, sve je dovela u red. Da
kažem prosto: sve se završilo plamenim saučešćem i dragocenim, upravo
klasičnim prijateljstvom Varvare Petrovne prema njemu, ako se samo o
prijateljstvu može tako izraziti. On se bacio u naručja toga prijateljstva i ono se
učvrstilo za više od dvadeset godina. Upotrebio sam izraz: »bacio se u naručja«;
ali sačuvaj bože da kogod pomisli što rđavo: ta naručja valja razumeti jedino u
najuzvišenijem moralnom smislu. Najnežnija i najdelikatnija veza sjedinila je
