Table Of ContentПОСЛЕ МИЛИЈОН ГОДИНА
трагикомедија у III чина с прологом
ДРАГУТИНА Ј. ИЛИЋА
Лица:
Натан мудри
два последња Човека на Земљи
Данијел, његов син
Зоран
Светлана, његова жена становници Земље, нови људи Духо-света
Санко, њен будући муж
Биљан, посланик са Меркура
Зора, његова жена
Лаган, њихов пратилац
Више њих са Меркура и Земље
Догађа се после милијон година. Пролог, на месту, где је пре милијон година стајао
град Париз. I чин у кабинету Зорановом, II и III у врту његовом.
ПРОЛОГ
НА СЦЕНИ СЕ ВИДИ, ГУСТА, ШУМОВИТА, ДОЛИНА, НА МЕСТУ, ГДЕ ЈЕ, ПРЕ
МИЛИЈОН ГОДИНА, БИО ГРАД ПАРИЗ. МЕЂУ ГРМЉЕМ И ЏБУНОВИМА СТОЈИ
ДУБОКА ПЕЋИНА, ВИЊАГОМ И ПАПРАДИ ПОКРИВЕНА.
ПОЈАВА I.
Натан, седи пред пећином; седе дуге косе и браде. Наг је. На крилу му расклопљена,
велика књига.
НАТАН: Отварам књигу прошлости! Човечанство је у њој запечатило тежње и путе, по
којима је ходило. Слава његова утрнула је као последњи пламичак догорелога луча.
Мрак, вечити мрак, обузеће све! Последњи траг некадањег Човека изгубиће се а нови,
непознати, свет ево где је обвио Васиону. Живи и не умире! О победо Човечанства! Ти
која замишљаше, да се савршенство природе исцрпло у теби; чија је машта летела у
висине небесне, ронила у дубине морске, слазила у утробу Земље, данас се скриваш у
пећине и као некадањи Адам, го и наг, бориш се са зверовима око крвавог залогаја!
Свршетак твој лежи у зачетку; а простор између њих? Нема га Он је био пука машта;
реч без појма, појам без Факта, за чим се охоле главе умног ништавила заносише. Гле,
на књизи „постања“ пише: „Мојсеј, Дарвин!“ Ха, ха, ха! Магла, сама магла! Ништавни
Човек сањаше да ствара вечне истине; па шта је створио? Ништа! На овом дивљем
месту уздизаше се некада гњездо мудрости људске, Париз; и као буктиња озаравао је
својом светлошћу вечне истине велеума Човечанства. Па где је сада тај славни град?
Где се сакрише вечне истине? Прах и сами прах! Човек је хтео да прозре Васиону, а ни
самога себе није могао прозрети. О, кукавна глупости, прикривена у слави Мојсеја и
Дарвина, Спинозе и Канта! (Јетко.) Све капацитети! Све величине ума! Мудрост
Човека оборили су црви и исисали из ње сокове живота. Па ипак, онај црв који испија
мозак Дарвинов и рије философију Кантову, није нашао никакве разлике између
мозга Сократова и Езоповог магарца, који је оставио будућности да протумачи
„узвишени појам“ духа и материје, а сам се задовољио урмом Езоповом. Човек, који се
у охолости равнао слици највишег бића, подлегао је ништавном црву, као столетни
храст, кад подгризен овом слаботињом пада у прашину, испред најмањег поветарца,
да се никад више не дигне. (Преврће листове и задубљује се у читање. Из далека, па
све ближе и ближе чује се песма.)
ПЕСМА:
По вечности, плавој реци,
Тихо плове хитри вали;
Мог живота чуне мали,
Куда бродиш, куда, реци?
Ах, кроз таму вечног доба
Где да прозрем судбу твоју?
Тамо, тамо, иза гроба,
Хоћу л' наћи наду своју?
Дух живота што ми душу
Божанственом искром краси
Да л' се и он губи тако,
Као песме моје гласи?
Ил' у зраку Васионе
Изван свога трошна тела,
Узлетеће вечним летом
Хитра, смела и весела?
По вечности, плавој реци,
Тихо плове вечни вали:
Мог живота чуне мали,
Куда бродиш, куда, реци?
(Натан је, за све време песме, слушао мелодију тужно, обореном главом.)
НАТАН: Јадна сањалицо! Узаман дозиваш вечност; она је нема за ухо смртнога!
ГЛАС ДАНИЈЕЛОВ: (За сценом.) Оче! Оче!
НАТАН: Овамо, сине; ја сам овде!
ПОЈАВА II.
(Долази Данијел; он је као и Натан го, наг. Наоружан је стрелама и луком. Носи
убијену дивљач.)
ДАНИЈЕЛ: Још не спаваш; а ноћ је: увелике размахнула крилима над нама. Погледај
само оче; вечерас ме је срећа добро служила. Осим ове дивљачи лежи тамо и један
вепар с грдним зубима. Случајно сам му на ложу нагазио, и кад ме хтеде дохватити
оштрим зубима ја га премлатих. (Спушта дивљач и прилази оцу, да га пољуби.) Оче!
Ти си опет тужан? Шта ти је? Ах, остави ту несрећну књигу! Нашто нам она, кад нас
само мучи? Знаш и сам како си ме саветовао да је не проучавам много; јер ће ми,
велиш, помутити ведру душу, а незадовољством живот загорчати. Хајде, оче! Требало
је да си заспао, а ја те будна затичем.
НАТАН: Не, сине мој! Ја сам једнако сањао, докле ме не пробудише тужни звуци твоје
песме. Њезиних је звукова већ нестало; али они и сада брује у мојој души као и
успомена на развејани сан некадањег Човечанства.
ДАНИЈЕЛ: Некадањег „златног доба“, кад је Човечанство своје најмилије осећаје у
божанску мелодију сливало. Љубав и мир, задовољство и радост, загреваху срца
њихова.
НАТАН: Па ипак, Човек који упоређиваше себе највишем бићу; који замишљаше да је
свемогућ, љуто је кажњен. Његов живот био је само странпутица, зидање вавилонске
куле, забуна пометених језика. Тражио је боље, а нашао горе.
ДАНИЈЕЛ: Али зато је он био задовољнији и срећнији од нас двојице, последњих
потомака његових. Ниси ли ми некада приповедао о оном величанственом духу
Човека, који тежаше изналасцима и савршенству? Они бар не оскудеваху ни у чем; јер
све невоље и беде сузбијаху заједнички; а ми? Ко ће нама помоћи у тешком животу?
Ко ће нас развеселити у данима беде и очајања? А ко ли пожалити, кад нас једном
нестане? Нико! Над лешинама нашим грактаће црни гаврани, а дивљи вуци и хијене
раздираће тела наша. Лакше је и милије било живети људима; јер они беху у рају, о
коме праотац Мојсеј сањаше. Та зар они не уживаху кад им сва наука, философија и
изналасци пружаху сваке олакшице за живот?
НАТАН: Тако је! Човек је тежио томе, али је ли и постигао то? Просвета и наука,
философија и проналасци, којима требаше да обезбеди своје уживање само су морили
његов ум и снагу. Милијоне браће убијао је или је допустио да их потамани ужасна
глад, само зато да он задовољније ужива. Па је ли бар у томе успео? Упитај прошлост
његову. Он није постигао ни оно савршенство, које имаде она свиња што лежи мирно
у каљузи и ужива задовољно, не питајући зашто је јабука пала њојзи на нос и зашто,
кад се с гране откинула није одлетела у вис? Шта се ње тичу закони гравитације или
вечитог кружења, кад она слатко жваће своју јабуку? А зар и може бити разлике
између Човека и ове презрене животиње? Обоје беху немоћни да скину с врата ону
неман, која их је још у самом зачетку гробу наменила. Па кад их нестане, нису ли
једно исто? Каква је разлика између духа умрлог Човека и животиње? Оба се у праху
изједна чују; и ко би могао рећи: ово је Човек а ово звер?
ДАНИЈЕЛ: Али зато је Човеку дата моћ размишљања.
НАТАН: И то и јесте узрок, што је изгубио моћ да задовољно ужива. Али махнимо се
тога разговора. Он ме заноси у вртлог болова; а старости је тешко издржати море
очајања, чији таласи хоће да ме прогутају. Је си ли накупио сувади?
ДАНИЈЕЛ: Сад ћу, оче.
НАТАН: Вечерас си јако узрујан. Да се није што догодило?
ДАНИЈЕЛ: Не знам ни сам шта ми је. Све ми се чини да сам сневао.
НАТАН: Видео си нешто?
ДАНИЈЕЛ: Видео, али то ће бити само сан.
НАТАН: Казуј, шта је? Можда нас гоне?
ДАНИЈЕЛ: Тамо иза оног брежуљка одакле се испред наше пећине одваја долина,
испресецана реком и поточићима а ишарана цвећем и зеленилом, угледао сам нешто
чудновато. Да ли сам у томе часу заспао и сневао, то не знам. Баш када сам стигао на
врх брежуљка и почео се дивити вечерњем руменилу, у коме се врхови гора
преливаху, од једном зачух звуке божанствене мелодије. Песма се тихо сливала у
најслађу хармонију, па се као шумор поточића разлегала по целој долини. Чаробна
милина обузе ми душу, те занесен умиљатим звуцима песме почех се прикрадати
месту одакле се она разлегала. У том већ стигох до једнога џбуна и ту застадох. Маших
рукама да уклоним шибље преда мном и... не, не! Та то је био само занос, сан! Али,
оче, прегорео бих половину живота, кад бих само могао још једном тај сан вратити.
НАТАН: Даље, даље, сине!
ДАНИЈЕЛ: Пред мојим очима указа се дивна прилика, прекрасно створење. Баш је
излазила из реке, у којој се купала, и пред једним бокором румених ружа застаде. Ох,
оче, оче! Ти знаш да су руже најмилије цвеће, које сам икада видео; али шта су све
мајске ружице према њезиној лепоти, према оном вечерњем руменилу, које
обасјаваше дражи витога тела. То беше или каква вила о којима сам толико читао или
сан. Окупана тако, пустила је она залазећем сунцу да јој својим руменилом облије
снагу њезину, а она узабра једну ружицу и кидајући листак по листак пушташе
поветарцу, да их са њезине руке односи. Шта се у мени догоди, ја не знам. Хтедох да
искочим иза џбуна, те да је руком дохватим, али осетих како се под мојим ногама
гиба. У глави и ушима започе страховито брујање и тутњава, а на очи ми наиђе густа
тама. Хтедох да викнем, али не могах! А кад се преда мном разиђе онај мрак моје виле
не беше више. Узаман сам трчао, узаман довикивао не би ли се одазвала. Ње не беше
више!
НАТАН: Нема сумње, то се у теби машта запалила.
ДАНИЈЕЛ: Можда. Али онда жалим, зашто ме тај сан није подуже држао.
НАТАН: Буди пажљив, сине! Можда ни овде нисмо скривени. Пре легања, обиђи још
једном околину, да видиш нема ли што сумњивог.
ДАНИЈЕЛ: Хоћу, оче! Хајде, да те у стан одведем.
(Натан се наслони на њ, а он га придржава и у пећину уводи.)
ПОЈАВА III.
ДАНИЈЕЛ: (Сам.) Једва иде, сиромах! Већ је тридесет дана како нас гоне као
расплашену дивљач. Да ли ће нам ово бити право станиште мира, о коме смо сањали?
Или, ко зна? Можда нам није суђено до смрти да се игде станимо? О, Ахасфере,
Ахасфере! Није ли се твој дух станио у последњем потомку твоме? Срећу и сласти
Човечанства никада није осетио последњи потомак твој; а беде и невоље твоје
притискују плећа његова ватром Содома.
(Оде. Сцена је пуста, После кратке паузе чује се неразговетан шум по ваздуху, који
се, мало по мало, прелива у фантастично, мелодично брујање.)
ГЛАС ДАНИЈЕЛОВ: (С поља.) Оче! Оче!
ПОЈАВА IV.
(Утрчи Данијел, усплахирен и зверајући.)
НАТАН: (Из пећине.) Данијеле!
ПОЈАВА V.
(На излазу пећине јавља се Натан.)
НАТАН: Да није опасност?
ДАНИЈЕЛ: Слушај, слушај! Опет оно чудновато брујање и шум у ваздуху.
НАТАН: Трчи тамо, али пажљиво! То нас траже. Духо-свет је осетио траг људи.
ДАНИЈЕЛ: Одмах, оче! (Отрчи.)
ПОЈАВА VI.
НАТАН: (Сам.) Ово је трећи пут како нам у траг уђоше. Ни ове непролазне шуме не
могу да нас заклоне испред очију нових створова, Духо-света. Узаман се клониш,
Човече; само утроба Земљина може те спасти.
(Мелодични шум све се јаче чује.)
ПОЈАВА VII.
(Данијел утрчи.)
ДАНИЈЕЛ: Угледали су ме! Нема нам спаса ако се што пре не уклонимо са овог места!
Неколицина ових чудовишта лете по ваздуху и нас траже.
НАТАН: Бежимо! Склонимо се из ових места! Еј, грдна старости! Под овим стенама
мислио сам да завршим тешке дане; а гле, сад морам и то место да напустим. Нигде
прибежишта; нигде мира! Ох, ко ће издржати све патње ове? — Небо! за какве ме
невоље штедиш јоште?
ДАНИЈЕЛ: (Прихвата га и води.) Јадни оче! Како бих срећан био, кад бих ти нашао
ма један кутић на Земљи, где би могао мира наћи.
НАТАН: Под земљом, под земљом, сине! Тамо је то што ти на Земљи тражиш.
ДАНИЈЕЛ: Небо ће се смиловати; похитај, оче!
НАТАН: (После малог хода.) Спасавај се, сине! Ја не могу даље! (Клоне. Потмула
грмљава.)
ДАНИЈЕЛ: Не, не! Без тебе нећу ни маћи! Та чудовишта, која нас гоне и не познајем
још. Али ма каква да су, ја ћу уза те бити. А и нашто ми живот? Да ли да продужим још
један век патње? Да ли да наследим твоје боле и очајање, те да Васиону њима
загушим? (Хоће да га дигне; благо.) Оче, покушај само!
НАТАН: (Подижући се.) Јадно дете моје! О, да се ниси никада родило! (Покушава да
иде, али клоне.) Бежи! Бежи! Они ће нас стићи, ако ме не оставиш!
ДАНИЈЕЛ: Нигде без тебе! (Гром пукне; он га обухвата рукама да га подигне.
Завеса пада.)
ЧИН I.
У КАБИНЕТУ ЗОРАНОВОМ. ЗИДОВИ СУ ИЗМАЛАНИ ФАНТАСТИЧНИМ СЛИКАМА
И ЗНАЦИМА. У ЈЕДНОМ УГЛУ СТОЈИ СПРАВА, НА КОЈОЈ ЈЕ НЕКОЛИКО ВЕЋИХ
И МАЊИХ КОЛУТОВА, КОЈИ СЕ УЗАЈАМНО, ОКО СВОЈИХ ОСОВИНА ПОКРЕЋУ.
ПРЕМА ПРОЗОРУ СТОЈИ НАПЕРЕН ТЕЛЕСКОП.
ПОЈАВА I.
Долазе Зоран и Санко. Обојица су одевени у дугим, беличастим хаљинама, на хитон
налик.
ЗОРАН: Тако је, Санко, данас се навршује 150 година од дана моје женидбе са
Светланом. На овај дан хоћу да јој укажем пажњу једним поклоном, какав више нико
у Духо-свету неће имати.
САНКО: Збиља, на колико година уговористе вашу брачну везу?
ЗОРАН: На 500. То је био најкраћи рок, који је она захтевала; а и сам нисам желео
мањи, јер се надам да за тако кратко време нећемо изаћи из воље једно другоме. Ти,
Санко, мораш чекати још 350 година а тада ће већ она поћи за тебе.
САНКО: И то ће скоро проћи; причекаћу већ. Но где је она? Има пет година како је
нисам видео.
ЗОРАН: Путовала је на Јупитер и Марс. Данас ће се вратити; а после неколико дана
ићи ће на Сатурн или другу планету да насели оне сувишне милионе, који се, за
последњих сто година, на Земљи изродише.
САНКО: Врло добро; бар ћемо заједно тамо путовати. (Разгледа по собама и прилази
справи колутова.) А гле! Опет нов проналазак. Познајем га. Ово овде, то су ваздушне
струје што се крећу око својих планета. Ово ће бити нова планета „Слава“, која пре два
милиона година беше још у хаосу. А ове магловите тачке, шта показују оне?
ЗОРАН: То су нови светови о којима сам неки дан приповедао на Астреји. Налазе се у
педесетом региону Васионе, и тек се сада стварају. Ја сам се приближио најближој
тачци хаотичног стања њиховог. По моме рачуну наша ће се Земља охладити за
милијон година, а ми ћемо морати да се населимо тамо. Овај колут што се креће хаосу,
то је ваздушна струја која тежи тамо услед јаке, привлачне, силе нагомиланог
магнетизма у овим световима и опадања магнетизма Земљиног, услед њезиног
расхлађивања. На такав начин нестаће ваздуха са охлађене Земље; а ми ћемо се са
правцем ове струје у нове светове одселити.
САНКО: Овим проналаском победио си све научаре са Меркура, који тврдише, да
ћемо се кроз милијон година и ми са Земљом охладити.
ЗОРАН: Ама ти Меркуријанци нама једнако сметају. Криво им што се на Земљи
налази више остатака од прастарих створова него ли код њих. Ништа не раде, него
само лете по Васиони и краду чега се докопају.
САНКО: Таква им је планета! А ми немамо начина да их од тога одучимо.
ЗОРАН: Има већ 200 година како држим у затвору оног познатог слонокрадицу,
Звездана. За 50 година морам га на слободу пустити. Па шта мислиш? Тај ми је однео
збирку слонова; а кад сам га неки дан посетио, да видим, да ли се што поправио, из
очију сам му прочитао како ми вели: „украшћу ти и оног северног медведа! украшћу
ти и оног северног медведа!“
САНКО: За то чувај своје ствари боље, јер и сам знаш да су Меркуријанци занесени за
очигледном наставом, а сваки који жедни за науком има права да што шта украде.
ЗОРАН: Оно, тако је! Ја сам се већ и за то приправио.
САНКО: (Који је при последњим речима управио телескоп у вис и
посматрао.) Видиш ли ти ону масу, која као облак, озго силази.
ЗОРАН: То је Светлана са својим пратиоцима.
(Из облака чују се звуци, а за тим и песма, која се све већма ближи.)
ПЕСМА:
По небесном шару вечнога бескраја
На ваздушној струји што светове спаја,
Ми летимо у висине.
Силазимо у дубине,
Прелетајућ свет;
С облаци се надмећемо,
Хитрој муњи престижемо
Безконачни лет!
Васиона шта је? У њезином крилу
Господари ми смо, отесмо јој силу!
У свемоћи све можемо,
Нашим умом прозиремо.
Најтајнији знак:
Скривенога нема више,
Наше очи разломише
Непознати мрак!
ЗОРАН: Већ су приспели.
ПОЈАВА II.
(Светлана, Биљан, Зора, Лаган и остали долазе.)
ЗОРАН: Добро дошли гости у моје станиште.
СВЕТЛАНА: Наш посао свршисмо потпуно. Са Јупитера прешла сам и на Уран где сам
настанила један део насељеника. А гле! Ту је и мој будући супруг Санко. Мишљах да ћу
те наћи на Урану, а тебе не беше тамо.
САНКО: Ја сам те очекивао; али како ми твој Зоран не знаде казати хоћеш ли ме
посетити, то дођох ево да те на стопедесети дан твојих сватова поздравим.
СВЕТЛАНА: Хвала ти! Хајде, Зоране, да те упознам са нашим гостима са Меркура. Ово
је Биљан, посланик са Меркура. Ово је Зора, његова садања супруга, а ово Лаган,
њихов пратилац.
ЗОРАН: (Редом се клања.) Хвала, хвала; што сте нашу успомену својом посетом
увеличали.
СВЕТЛАНА: Чули су, да ми спремаш поклон, какав у Духо-свету није нико видео. Баш
ме занима да дознам шта ће то бити. Већ је година дана како на то помишљам.
ЗОРАН: Само помисли шта сам ти спремио. Један пратип изумрле животиње, од које
се на кугли земаљској само два примерка задржало. Пуне три године летео сам за
њиховим трагом; али они су се увек вешто скривали међу шибљем и у прикривеним
јазбинама. Ухватио сам их пред једном прастаром пећином, баш у часу кад се
спремаше на ново бегство. Сад их држим затворене, јер су још помало дивљи, па се
бојим да ми не умакну. За ову годину успео сам да их научим нашем говору; те тако
ћеш имати прилике да разговараш са животињама, које умеју и да мисле донекле.
СВЕТЛАНА: Та то је, ако се не варам, мајмун?
ЗОРАН: Погодила си! Само то је од оне врсте мајмуна најсавршенијег, која је одавна,
пре нашег памћења, изумрла и која се у науци о животињама назива „човек“.
БИЉАН: Човек? Човек? Молим те, каква је то животиња: „човек“?
ЗОРАН: По спољашњем изгледу у многоме на нас личи. Само што нема нашег духа и
наше моћи. За Човека би се могло рећи, иако није довољно испитано, да је он из онога
типа створова из којих смо ми постали.
БИЉАН: Хм! То је ретка животиња, за коју је вредно било сићи на Земљу.
ЗОРАН: Почекај само; ја сам већ наредио да их доведу.
БИЉАН: Не би згорега било да их окујемо у тешке ланце; јер ако су те животиње
дивље, као и остале, оне ће нам умаћи.
ЗОРАН: Немај бриге; ја сам их већ у пола упитомио. А Светлана је вешта укротитељка
дивљих зверова; она ће већ наћи начина, како да их сасвим задобије за се.
САНКО: То је, зацело, врло чудно! Животиње, које личе на нас, а немају наше моћи!
ЛАГАН: Како иде? Да ли као четвороножна животиња?
ЗОРАН: Не; сасвим као и ми! Само је врло трома, те не може да пређе за један дан
колико ми за секунду. Ха, ево где их доводе! (Раскриљује завесе па улазу.)
ПОЈАВА III.
(Неколико њих улазе вукући за собом гвоздени кавез, у коме стоје затворени Натан
и Данијел.)
СВЕТЛАНА: Дивота! Дивота! То је красан поклон.
(Сви се окупе око кавеза и посматрају.)
ДАНИЈЕЛ: (Очајно.) Оче! Оче, колико понижења за Човека!
НАТАН: (Гордо.) Умири се, Данијеле! Судбина последњег Човека таква је. То је закон
вечности, који се над нама врши.
ЗОРА: Биљане! Биљане! Погле како је красна ова мања животиња. Личи на нас; није
онако длаком обрасла, као она друга.
БИЉАН: А мени се више допада ова друга; много је дивљачнија.
ЗОРАН: Дакле, чујте сад, како сам у зологији означио ову појаву према ономе, што сам
сâм лично испитао на њима и што су ми они сами говорили.
Овим животињама било је у науци име: „homo sapiens“; припадала је извесној врсти
мајмуна, која, као што видите, у многоме личи на Духо-свет. „Човек“ је постигао
између осталих животиња и неко савршенство. Умео је да прави од гвожђа неке
покретне справе, које су милиле и једва на дан пролазиле простор од једног крока,
што се на њиховом језику називаше „хиљаду километара“. Још је покушавао, да
помоћу некаквих справа у вис полеће; али није смео ни до месечеве сфере доћи, јер би
се тамо за навек угушио.
Особине „човека“ састављене су из свију животиња, што је доказ да је с њима у
нераздвојном сродству био. Тако по храни био је сличан хијенама, јер се и он ранио
лешинама поубијаних животиња; а осим тога имао је и особине волова или друге
стоке која пасе траву.
Глава Човека, после извесних година, обрасте сва у дугачку длаку, као, на пример, у
медведа. Ето погледајте ова мања још није у длаку обрасла, те зато је више нама
слична него ли ова већа. – Ове животиње споразумевају се некаквим мумлањем, које
називају „говор“ а које би нас јако подсећало на крештање данашњих папагаја.
Али што се тиче ума човечијег, иако се он у велико разликује од осталих животиња,
ипак није далеко одмакао. Шта више, могу рећи, да су „људи“ куд камо дивљачнији и
крвожеднији од осталих животиња, јер осим тога што су убијали животиње за своју
исхрану, они су се и међусобно, од времена на време, клали, те и онако кратак живот
још већма прекраћивали. Да то нису чинили, ми би можда имали по више овакових
егсемплара.
Да те животиње имају особину да науче и наш духо-збор, о томе се можете уверити
одмах.
НАТАН: О, бедно Човечанство! Узоре уображеног савршенства! Подобије
Свемогућега; где си да чујеш над собом суд Духо-света, суд будућности?
ЛАГАН: Шта ли то мумла?
БИЉАН: Све је то лепо; ама по моме мишлењу, ове животиње нису наши праоци.
ЗОРАН: Како то мислиш?
БИЉАН: Јер су сличнији мајмуну него нама. А осим тога, у њима нема ни трага бар од
зачетка наше моћи. Ево, ми смо у стању, да за час пређемо толико колико они не могу
за 10 дана. Својом снагом можемо да летимо и за дан два са планете на планету
прелазимо; а њихова је снага и сувише трома, те их једва и по Земљи носи. Њихов ум
као и код мајмуна ништа не види. а наш прозире свуда.
ЗОРАН: Али друге животиње нису у стању да науче наш духо-збор, а ове могу.
БИЉАН: Зар си већ заборавио на папагаје? Ето, и они су у стању да науче, па ипак не
ћеш ваљда рећи да смо од папагаја постали. Шта више, ја бих могао на основу твојих
испитивања доказати, да нам је папагај по сродству много ближи него „човек“, јер он
може и да лети својом снагом донекле.
СВЕТЛАНА: Занимљиве животиње.
ЗОРАН: Ето, дакле; ја ти обе животиње поклањам, Светлана. Она што је у длаци
обрасла зове се „Натан“, а ова друга „Данијел“. Питај их шта хоћеш, они ће ти лепо
одговорити.
СВЕТЛАНА: Отворите кавез нека изађу.
(Кавез се отвора, они обоје излазе.)
ДАНИЈЕЛ: (Угледавши Светлану тргне се од изненађења. За себе.) Је ли могуће? Та
то је она, она; мој сан?
СВЕТЛАНА: Натане, Данијеле! Ви сте до сада били у кавезу. Ја вам дајем слободу, ако
обречете да нећете бегати.
НАТАН: А где би бегали? Духо-свет је на свакоме месту. Оставите ме да мирно умрем:
јер само једина смрт спашће у мени Човечанство које ви до животиње понижавате.
ДАНИЈЕЛ: Ти си, Светлана, дивна! Ја ћу ти бити најпослушнији роб; само не дај да
нас као животиње понижавају. Та наши оци твоји су праоци. Поштуј у нама зачетак
твога савршенства; јер да не беше нас, зар би могло бити вас, сретнога савршенства,
које вечношћу дише.
СВЕТЛАНА: Добро сам разумела. Чуваћу да вас ко други не одведе. Где ја будем,
бићете и ви. Још ових дана путоваћемо на Астреју.
ДАНИЈЕЛ: То је, за нас смртне, немогуће. Ми би се у томе лету угушили.
СВЕТЛАНА: Како то?
ЗОРАН: Престали би живети, као и друге животиње, које са Земље преносимо.
СВЕТЛАНА: Тако! Е онда вас нећу са Земље кретати. Али кад ја не будем овде, ви ћете
бити под присмотром мојих.
НАТАН: Чини, како ти је воља. Некада је Човек, као мудрац, седео уз колено царева.
Ах, где су сада ти величанствени цареви да виде људску мудрост у кавезу
животињскоме?
СВЕТЛАНА: Ти рече цар? Шта значи то?
НАТАН: Срећни створови, који немате ни појма о бедној прошлости људи. Цар, то је
био господар над свима људима. Сви су људи морали да на његов миг раде оно што он
заповеда. Хтедне ли он да гину, они су гинули. Он се бринуо за свој народ, да га од
опасности сачува; а ко не би слушао њега он га је могао и на смрт осудити.
СВЕТЛАНА: Дакле, цар је била некаква савршенија и снажнија животиња од свију
вас?
НАТАН: То не! Он је био Човек као и ми. Рађао се као ми; тако је живео, па тако је и
умирао као и ми. Али људи морадоше имати некога, који ће им заповедати и који неће
дати да се међусобно до последњега покољу.
СВЕТЛАНА: Кукавне животиње! Природа их је на рођењу на смрт осудила, па им је и
тај кратки живот био дуг, те су га се пре времена отресали. Узалуд се мучим, али ја не
разумем зашто би се међу собом исклали!?
НАТАН: Јер је сваки Човек сматрао, да он треба да има све, па је од других и грабио.
Они од којих су поједини приграбили све, били су гладни и жедни: живели су у беди и
невољи. Кад год је пак тим гладним и жедним, бедним и невољним додијало трпети
муке, они покушаваше да отимљу од оних, који уживају, па су се тако често међу собом
клали.
СВЕТЛАНА: Ништа не разумем!
