Table Of ContentD. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
Buran15. jul 2018. / 1. decembar 2019.
ORBITNI AVION 'BURAN'
labudova pesma sovjetske kosmonautike
ili ... preko trnja do zvezda?
Tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, Sovjetski Savez je
razvio kosmoplan sa krilima, poznat pod imenom 'Буран'
('Mećava'), koji je zapravo bio odgovor na uočenu vojnu
pretnju američkog programa spejs šatlova. Razvoj 'Бурана'
je sproveden u okviru programa tzv. 'višekratnog kosmičkog
transportnog sistema', ili MTКС-a, koji se sastojao od
orbitera sa krilima i teške rakete-nosača 'Энергия'.
1
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
Svi pokazatelji govore da će Kinezi do 2030. preuzeti primat na planeti Zemlji po
pitanju kosmičkog istraživanja (a i šire), i ostaće tamo do kraja stoleća sem ako ih ne spiči
neki asteroid veličine Himalaja. Amerikanci i Rusi, ako do tada ne zarate, moći će samo da
se prisećaju zlatnih vremena kada su se oni nešto pitali... To naročito važi za Ruse...
Po mom mišljenju – a ne znam zašto se ne bi složili i drugi – labudova pesma ruske,
odnosno sovjetske kosmonautike, bila je lunarna mega-raketa 'H-1' sa početka 70-ih. O
1
smrti njenog konstruktora, Sergeja Koroljeva, i neslavnom krahu ne samo rakete već i
čitavog programa, napisao sam nekoliko priča na ovom sajtu, a ima puno toga i na netu.
Poslednji pokušaj da se Sovjeti podignu iz nokauta zbio se 1988, kada su njihovi trudbenici
na krilima svog projekta, poput neke komete, sve mi se čini poslednji put zasvetleli na
svetskom nebu kosmonautike. Njihov šatl 'Буран' je bio najveći i najskuplji program u
sovjetskoj istoriji i u to vreme najnaprednija mašina na planeti, po mnogim parametrima
bolja čak i od slavnih američkih spejs-šatlova.
Za ovih petnaestak godina, pisao sam o 'Бурану' u više navrata, ali uvek nekako u
fragmentima, obrađujući prigodne delove priče, poput recimo one, gde se danas nalazi
'Буран', kako su Sovjeti planirali da spašavaju posadu sa svog šatla u slučaju potrebe, i
slično.
Pošto sam do sada u vezi sovjetskog programa pisao praktično o svemu što ih je tada
izdizalo i držalo na vrhu, ostala mi je čini mi se samo još ova priča, priča o sovjetskom
šatlu, ili kako su ga Rusi zvali, kosmoplanu 'Бурану'.
1 I u ovom textu će skraćenice i imena sovjetskih raketa, preduzeća, instrumenata, opreme i sl. biti na
ruskom jeziku. Na taj način će svako ko želi da na netu pronađe nešto što ga više interesuje od ovoga što
sam ja napisao može lako da pronađe...
2
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
MALO PRAISTORIJE
Radovi na izgradnji višekratnih kosmičkih brodova u Sovjetskom Savezu imali su
dugu istoriju.
Ideja da prilikom povratka sa orbite koriste krila, rodila se već u samim počecima
letova u kosmos. Prvi raketaši su žarko želeli da nekako iskoriste potencijalne mogu-ćnosti
Zemljine atmosfere (u prvom redu, kontrolisano kočenje i precizno manevrisanje). Zato je
korišćenje krila na letilici koje se vraća na Zemlju izgledalo lako i logično...
PRVI PROJEKTI BRODOVA SA KRILIMA
Od druge polovine 50-ih godina, ЦАГИ je pristupila istraživanju hiperzvučnih (≥5
2
Mahova) letilica sa i bez posade. Prvo zvanično pominjanje 'kosmoplana' – aparatâ tipa
aviona, sposobnih da lete na izuzetno velikim visinama pa čak i na orbiti oko Zemlje –
pojavilo se 1958. godine u planovima Ministarstva odbrane SSSR-a, zacrtavajući glavne
smernice razvoja sovjetskih vazdušnih snaga tokom sledećih 25 godina. Planirano je da
će novi aparati moći da lete brzinama većim od M=10 i na visini preko 60 km.
Uskoro je Državni odbor za vazduhoplovnu tehniku započeo u konstruktorskim
biroima ОКБ-23 i ОКБ-256 razradu idejnog projekta 'kosmoplana' sa posadom, kojeg bi
3 4
u orbitu ponela modifikovana trostepena interkontinentalna balistička raketa 'Р-7' .
5
2 Centralni aerohidrodinamički institut iz Moskve je glavni naučnoistraživački centar Ruskog
vazduhoplovstva, podređen Ministarstvu industrije. I pored godina (osnovan još 1918.) i iskustva (imaju
preko 60 aerotunela i laboratorija), i oni, kao gro preduzeća iz tih vremena u SSSR-u, danas propadaju: sa
14.500 radnika spali su na ispod 4000. Pročitaj priču o НПО 'Энергомашу' i shvatićeš o čemu pričam...
3 Eksperimentalni biro Mjasiščeva. Odmah su, za samo pola godine, napravili strateški četvoromotorni
bombarder 'M-4' koji je držao 14 svetskih rekorda. Odmah potom (1959.) pristupili su konstruisanju
nadzvučnog strateškog bombardera 'M-50'.
4 Cibinov biro koji je bio zadužen za odgovor na američki projekat 'DynaSoar' – to je trebalo da bude 'ПКА',
tj. 'planirajući kosmički aparat'. Uskoro su pripojeni Mjasiščevljevom birou. 'ПКА' je prebačen Mikojanovom
birou, i kasnije poslužio kao početna tačka za raketoplan 'Спираль'.
5 Prva interkontinentalna balistička raketa u svetu (prim. prev.)
3
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
U moskovskom birou ОКБ-256 Pavela Vladimiroviča Cibina, po narudžbi biroa ОКБ-
1 Sergeja Koroljeva, paralelno sa 'gagarinovskim' 'Востоком', projektovan je kosmički
brod sa krilima 'klasične' aerodinamičke šeme, čiji je idejni projekat odobren 17. maja 1957.
Tzv. 'planirajući kosmički aparat' ('ПКА') imao je trapezoidna krila i klasične repne površine,
uzletnu težinu od 4,7 tona i posadu od jednog pilota. Ideja je bila da letilica ostane u
vazduhu oko 27 sati. Imala bi dužinu 9,4 m, raspon krila 5,5 m i širinu trupa oko 3 metra.
Osobenost projekta su bila krila koja su se sklapala prilikom intenziviranja opterećenja
tokom ulaska u atmosferu. U toj fazi leta, planirano je intenzivno kočenje aparata do brzine
500-600 km/h korišćenjem uzgona koje bi stvarao 'noseći korpus', a zatim bi na visini oko
20 km usledilo 'planiranje' (jedrenje) uz pomoć rasklopljenih krila. Pred sâmo sletanje na
pistu, oko 90 minuta od silaska s orbite, kosmonaut je trebalo da jednostavno bude
katapultiran, a aparat bi se spustio padobranima. Konsultujući se sa ЦАГИ, konstatovano
je da su problemi sa kojima su se susreli konstruktori mnogo ozbiljniji nego što se očekivalo.
Posle testiranja u vazdušnim tunelima, utvrđeno je, recimo, da su termoopterećenja mnogo
veća od proračunatih. Dalji tehnički problemi, povezani sa tačnom orijentacijom prilikom
sletanja, složenost toplotne izolacije i testiranja rakete 'Восток' doveli su do prekida
radova na 'ПКА'.
Cibinova 'klompa' 'ПКА': 1 – kabina za kosmonauta; 2 – prozori; 3 – ulaz; 4 – servisni otsek; 5 – konzola
krila prilikom ulaska u atmosferu; 6 – repne površine.
Tokom perioda 1957-60, pojavili su se tzv. 'vazdušno-kosmički aparati' ('BKA') 'M-
40', 'M-46' i ostali, razrađivani u birou ОКБ-23 Vladimira Mjasiščeva u okviru projekta
'Tema-48'. Poslednja varijanta projekta, 'ВКА-23', prvi put je javno predstavila primenu
keramičkih pločica u funkciji toplotne zaštite – trebalo je da leti do visine od 500 km, da
nosi 1 putnika i 700 kg tereta, ima težinu 4,5 tona, dužinu 9 m i raspon krila 6,5 metara.
4
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
Različite varijante kosmoplana 'BKA-23'. Poslednja je prikazana varijanta letilice težine 4500 kg.
1960. biroi ОКБ-23 i ОКБ-256 su postale filijale konstruktorskog tima Vladimira
Čelomeja , gde su svi zajedno nastavili s radom na raketoplanima. Uskoro su se pojavili
6
projekti za 'P-1' i njegovu verziju sa posadom, 'P-2'. Letilice su imale po 6,3 tone, a u
kosmosu su trebale da ostaju po 24 časa. Naprezanja prilikom sletanja svedena su na
samo 3,5...4 g, u odnosu na 9...11 g kod sletnih kapsula raketâ 'Восток'.
U programu razrada raketoplana i nuklearnih bojevih glava, 1961-63. izvršeno je 12
suborbitnih lansiranja različitih modela pomoću raketâ P-12 'Циклон' (8K63) Mihajla
7
Jangela (prvo lansiranje 21. II 1963.), ali posle skidanja sa rukovodećeg položaja u
konstruktorskom birou sina Nikite Hruščova, Prvog sekretara partije SSSR-a, svi radovi su
okončani, a materijali o raketoplanima predati birou ОКБ-155 Artjoma Mikojana.
Jedan od modela je bio i 'МП-1', manevrišuća bojeva glava u obliku 1,8-metarske
kupe težine 1,75 tone, koja je pri hiperzvučnim brzinama upravljala 'perajima'. Prilikom
testova, bojeva glava je odletela i pala brzinom od 3,8 km/s 1760 km od mesta lansiranja...
6 Konstruktorska gromada, vrhunski inženjer i naučnik. Prvi na svetu konstruisao krstareće protivbrodske
projektile, a njegove su rakete porodice 'Протон', kao i balistički projektili 'УР-100', 'УР-200', 'УР-500' i
'УР-700'.
7 Megatonske termonuklearne rakete srednjeg dometa (do 2000 km), koje su jedno vreme bile razmeštene i
na Kubi, ispred noca Americi. Iako ih je proizvedeno preko 2300, posle raspada SSSR-a ugovorom sve su
bile demontirane i uništene...
5
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
Raketoplan 'P-2' Vladimira Čelomeja, i manevrišuća bojeva glava 'МП-1'.
Poučen lošim iskustvima Mjasiščeva, patrijarh sovjetske avijacije Andrej Tupoljev je
odlučio da postupa mudrije. On je još 1956. unutar svog biroa ОБК-156 formirao odeljenje
'K', kojim je rukovodio njegov sin, a koji se bavio isključivo bespilotnim letilicama. Odelenje
je 1958. počelo da radi na udarnom projektu bespilotnog kompleksa 'ДП' , koji se sastojao
8
od nekih od modifikovanih balističkih raketa koje su im bile na raspolaganju i poslednjeg
stepena u vidu raketoplana sa termonuklearnom bojevom glavom. Raketa je trebala da
letilicu s bombom ponese na visinu od 50-100 km i omogući joj horizontalnu brzinu od
20.000 km/h. Posle odvajanja, raketoplan bi izveo korekciju putanje i poleteo brzinom do
M=10 ka cilju udaljenom do 4000 km.
1959. 'Tupoljevci' su isprojektovali zanimljiv eksperimentalni prototip – 'Tу-130'. Bio
je težak preko 32 tone i imao dužinu 8,8 metara. Napravljena je serija od 5 letilica, ali su
svi dalji radovi prekinuti jer su sovjetske interkontinentalne rakete počele da postiži
izvanredne rezultate. Ideje 'ДП' i '130' iskorišćene su za projekat raketoplana '136' ('Ту-
136', 'Звезда') i njegove orbitne varijante 'Спутник'. Varijanta '136' sa pilotom trebala je
da napravi krug oko Zemlje i sleti, a 'Спутник' ('137', 'Ту-137') nekoliko krugova i sletanje
na aerodrom. Radovi na projektima 'Звезда' i 'Спутник' potrajali su do 1963, ne izlazeći
iz okvira idejnog projekta. Ovo je interesantno – u okviru 'Звездe' razmatrana je varijanta
izvođenja raketoplana u orbitu pomoću posebnog sistema, čiji je prvi stepen predstavljao
strateški nadzvučni avion ('135' ili '139'), a drugi stepen balistička raketa sa raketoplanom
umesto bojeve glave. Svako ko pažljivo prati ovu temu na našem sajtu, već je prepoznao
– ovo je bila preteča dvostepenog vazdušno-orbitnog aviona 'Спираль' , blistavog projekta
9
koji je u leto 1966. predlagao biro ОКБ-155 Gruzijca Artjoma Mikojana i njegovog glavnog
konstruktora, 55-godišnjeg Gleba Lozino-Lozinskog.
8 To je skraćenica od ruskog 'дальний планирующий', što znači recimo 'planirajući u daljinu', ili tako
nešto...
9 Odlična priča iz istorije kosmonautike. Treba videti kakve su ideje vrcale u glavima političkog i vojnog vrha
još pre više od pola veka!
6
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
Tupoljevljev '130' i Мikojanov 'Спираль'.
'Iver ne pada dalje od klade': mogući izgled 'Putinovog tajnog oružja' objavljen nedavno
u svim novinama na Zapadu.
JOŠ MALO ISTORIJE
Poreba za hitnim stvaranjem pouzdanog sovjetskog višekratnog kosmičkog sistema
kao sredstva zastrašivanja potencijalnog protivnika konstatovana je tokom analitičkih
istraživanja Instituta za primenjenu matematiku Akademije nauka SSSR-a i naučno-
proizvodne kompanije 'Энергия' u periodu 1971-1975. Zaključeno je da će SAD, nakon
uvođenja u eksploataciju svojih višekratnih šatlova, steći odlučnu vojnu prednost na planu
nanošenja preventivnog raketno-nuklearnog udara i da treba smisliti pravi odgovor...
Tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, u SSSR-u i SAD je razvijeno nekoliko
projekata višekratnih kosmičkih sistema, o kojima sam u viša navrata (uglavnom opširno)
pisao (naprimer 'Спираль', 'M-46', 'DynaSoar' i sl.), no svi oni su bili stopirani u različitim
razvojniom fazama.
7
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
1972. godine, odmah nakon donošenja odluke predsednika SAD Niksona o
započinjanju sveobuhvatnih radova na programu spejs-šatlova, u SSSR-u je održan niz
zatvorenih sastanaka u najužem vojno-patrijsko-vojnom vrhu o tom problemu. Mnogu
stručnjaci zemlje su tada isticali mišljenje da će takav način lansiranja korisnog tereta u
orbitu biti skuplji od jednokratnih raketa-nosača i da neće doneti nikakvu vojnu prednost;
uz to, javiće se i ozbiljni problemu vezani za povratak letilice sa orbite. Čak je iznošeno
mišljenje da se radilo o masovnoj dezinformaciji pa čak i blefu sa ciljom uvlačenja SSSR-a
u novi krug kosmičkog sukoba i trke u naoružanju. Neizvesnost vezana za buduće
potencijalne zadatke programa spejs-šatlova dovela je dalje do strategije njegovog
kopiranja radi obezbeđivanja sličnih mogućnosti u pružanju adekvatnog odgovora na
buduće izgovore verovatnog neprijatelja .
10
Sovjetsko rukovodstvo je pažljivo pratilo razvoj programa šatlova, ali pretposta-
vljajući najgore, tražili su 'skrivenu vojnu pretnju' koja bi se, po njima, manifestovala na dva
osnovna načina:
• Kao mogućnost korišćenja kosmičkih šatlova u funkciji nosača
nuklearnog oružja;
• Kao mogućnost da se šatlovi koriste za krađu sovjetskih satelita i
kosmičkih stanica sa orbite. Zato su radi zaštite prve stanice sa ljudskom
posadom 'Aлмаз' imale automatski top НР-23 (rus. Нудельман-Рихтер),
koji je kasnije zamenjen sistemom 'Щит-2', koji se sastojao od dve rakete
klase 'kosmos-kosmos'. Pretpostavka o 'otmici' temeljila se isključivo na
osnovu dimenzija teretnog prostora i mogućnosti dopremanja satelita nazad
na Zemlju koji su, prema provokativnim tvrdnjama američkih konstruktora,
bili gabaritno i težinski bliski sovjetskom 'Aлмазу'. Naravno, sovjetski vojni i
politički vrh nije bio upoznat sa dimenzijama i težinom prvih američkih
špijunskih elektro-optičkih digitalnih satelita KH-11 'KENNAN' koji su u to
vreme razvijani kao budući 'putnici' šatlova ...
11
Kao rezultat, sovjetska kosmička industrija je dobila zadatak da proizvede višekratni
vojno-civilni kosmički sistem sa karakteristikama analognim šatlovima...
Prva verzija sovjetskog šatla ('OC-120'), predložena 1975, suštinski se razlikovala od
američkog šatla samo po tome što je imala 4 bustera na čvrsto gorivo umesto 2, koliko su
imali Amerikanci. Taj sovjetski šatl bio je težak 120 tona.
U januaru 1976. Gluškovljev konstruktorski biro PKK 'Энергия' je čitavih 5 godina pre
starta prvog američkog šatla ponudio znatno izmenjenu verziju ('OK-92') – za razliku od
'OS-120' i šatlova, tri kiseonik-vodonična motora drugog stepena bili su premeštena sa
orbitnog kosmoplana na bivši odbacivi tank II stepena , čime je omogućeno kombinovanje
12
kosmoplana sa univerzalnom raketom-nosačem 'Энергия'. Novi sovjetski šatl je bio bez
goriva težak 51 tonu, od čega je 17,8 tona otpadalo na letilicu a 11 tona na termozaštitu.
Godine 1978. projekat 'Буранa' je dobio svoj konačni oblik.
10 I pored velike želje, u ovom textu neću da se bavim paralelama ruskog i američkog šatla. Uglavnom,
opšte mišljenje danas u objektivnom svetu jeste da je i pored velike spoljnje sličnosti dve letilice njihova
unutrašnjost i razrada bitno različiti. Čitao sam da su neki momci iz CIA kasnije pričali da su se Rusi nekako
dokopavali onih odbačenih verzija šatla i da su odatle crpeli konstruktorske ideje...
11 Ti sateliti su bili kopije Habla, a mnogi tvrde i bolji i – veći!
12 Kod Rusa je uvek neki mrs oko toga! Ukratko, kod rakete-nosača 'Энергия' (11К25), I stepen su činila 4
'Блока A' (tj. bustera 11С25) postavljena oko centralnog II stepena ('Блок Ц'). Korisni teret rakete je bio
postavljan bočno, na drugi stepen. Pogledaj sliku.
8
D. Dragović: Orbitni avion 'Буран' Astronomski magazin
Konfiguaracija motora na 'OС-120', 'OK-92' i 'Бурану'. Tri marševska motora iz repa 'OС-120' su kod
'OK-92' prebačena dole na bivši rezervoar (i kosmoplanu su dodate 2 bočne gondole sa mlaznim
kerozinskim motorima Д-30КП za let kroz atmosferu. Kod 'Буранa' je konfiguracija bustera I stepena
'Энергиje' aerodinamički doterana, dodat je još 1 motor, a šatl je poprimio konačan oblik... Objektivno,
mnogo bolje izgleda od Nasinog šatla.
U maju 1976. i službeno je odobren strogotajni program višekratnog kosmičkog
transportnog sistema (rus. MTКС) 'Энергия-Буран'. 70 ministarstava i 1286 sovjetskih
preduzeća (više od 1 milion ljudi) uzelo je učešće u stvaranju ovog sistema, čiji će se
troškovi za 18 godina popeti na preko 16 milijardi rubalja po cenama iz 1990 . Radi
13
poređenja, tokom trajanja programa američkih šatlova potrošeno je ukupno $160 milijardi.
Glavni proizvođač broda je bilo specijalno preduzeće НПO 'Moлния' . Na čelo
14
novog preduzeća je u svojstvu generalnog direktora i glavnog konstruktora došao Ukrajinac
i doktor nauka Gleb Jevgenijevič Lozino-Lozinski (1910-2001), koji je još od 60-ih godina
radio kao rukovodilac na projektu sistema 'Спираль'15.
Proizvodnja orbitnih letilica obavljana je 1980. godine u Tušinskom zavodu za
mašinogradnju ('TЗМ' ); 1984. bio je dovršen prvi potpuno opremljen primerak. Iz fabrike,
16
13 Kada je 1993. pijani Jeljcin ugasio program, procenjivano je da je čitav program 'pojeo' – pretvoreno u
tadašnje dolare – oko $71.550.000.
Naišao sam na ovakav podatak: 1989. je za budžet kosmičkog programa SSSR-a izdvojeno 6,9 mld.
rubalja, za privredu i nauku 1,7 a za odbranu 3,9 mld. rubalja. Za 'Буран' je otišlo 1,3 mld., što je svega 25
rubalja po stanovniku godišnje. Iako su i tada – kao i danas – mnogi pričali da kosmos jede velike pare
jedne zemlje, to je tada bilo samo 0,25% nacionalnog dohotka. Radi poređenja, budžet je bio 10 puta manji
od rashoda ministarstva za melioraciju i 5 puta manji od pomoći koju je SSSR davao drugim zemljama...
14 Jedno od najvećih aviokosmičkih preduzeća SSSR-a, osnovano 1976. radi proizvodnje 'Буранa'.
Preduzeće je osnovano fuzijom Eksperimentalnog zavoda za mašinogradnju V.M. Mjasiščeva sa još dva
konstruktorska biroa. Generalni direktor 'Moлниje' je bio G.J. Lozino-Lozinski, koji je do tada radio na
projektu 'Спираль'.
NPO 'Moлния' ne treba pomešati sa УНПП 'Moлния' iz Ufimska (elektronika za motore aviona) ili vojnim
specijalnim konstruktorskim biroom СКБ 'Moлния' iz Ukrajine.
15 Lozinski je posle bio rukovodilac kontroverznog projekta 'MAKS' (Multi-purpose Reusable Aerospace
System), a kasnije je radio i na avionima 'MиГ-29' i 'MиГ-31'.
16 Sve do skora je to bilo najveće preduzeće aviokosmičke industrije Rusije. Proizvodili su sve – od vojnih
aviona i vetro-generatora do trolejbusa i tramvaja. A pazi ovo: u sovjetsko vreme u fabrici je radilo 28.000
ljudi, posle raspada države oko 3500, a 2012. oko 1500... Od 2013. bilo je zaposleno 860 radnika, a kada
su 2 godine kasnije bankrotirali – 706 radnika. Posle svih procedura, u fabrici nije ostalo više od 150 ljudi.
2018. sva imovina 'TЗM' je javno rasprodata za siću... 'Slučajno' je 2015. u fabrici izbio požar i izgorelo je
9
