karl-gustav-jung-aion

323 Pages·2016·6.34 MB·Croatian

by  Karl Gustav Jung

Karl Gustav Jung
AION
Preveo s originala
Zlatko Krasni
"ATOS"
Beograd
1996.
SADRŽAJ
Predgovor ................................................................. 7
I Ja....................................................................... 11
II Senka..................................................................16
III Sizigija: Anima i Animus.................................. 19
IV Sopstvo................................................................31
V Hristos, simbol Sopstva.......................................44
VI. Znak ribe.............................................................73
VII. Nostradamusovo proročanstv..............................89
VIII O istorijskom značenju ribe ...............................95
IX Ambivalentnost simbola ribe .............................107
X Riba u alhemiji...................................................114
1. Meduza...........................................................114
2. Riba...............................................................123
3. Katarski simbol ribe.......................................130
XI Alhemističko tumačenje ribe..............................137
XII Opšte o psihologiji hrišćansko - alhemističke
simbohke ............................................................152
XIII. Gnostički simboli Sopstva...................................163
XIV Struktura i dinamika Sopstva.............................194
XV Završna reč .........................................................233
7
PREDGOVOR
U ovom tomu VIII Psiholoških razmatranja objavljujem
dva rada koji uprkos unutrašnjoj i spoljašnjoj različitosti idu za-
jedno u meri u kojoj obrađuju veliku temu ove knjige, i to ideju
eona (grč. aion). Dok prilog moje saradnice dr phil. Mari-Luiz
fon Franc (Marie-Louise von Franz) anahzom Passio Perpetuae
prikazuje psihološki prelaz antike u hrišćanstvo, moje istraživanje
nastoji da na osnovu hrišćanskih, gnostičkih i alhemijskih sim-
bola Sopstva osvetli promenu psihičke situacije unutar "hrišćan-
skog eona". Hrišćanska tradicija nije od svog početka najpre
prožeta samo persijsko-judejskom mišlju o ograničenosti vre-
mena, već je ispunjena i slutnjom jednog, u izvesnom smislu en-
antiodromskog, preokretanja dominanti. Mislim time na dilemu
Hristos - Antihrist. Većina istorijskih spekulacija o vremenskim
prihkama i određivanju vremena bila je, kako pokazuje sama
Apokahpsa, oduvek pod uticajem astroloških predstava. Otuda je
sasvim prirodno što težište mog razmatranja stavljam na simbol
Riba, budući da eon piscesa obrazuje sinhronističku propratnu po-
javu hrišćanskog razvoja duha tokom dve hiljade godina. U ovom
razdoblju hk antroposa ("Sina čovečijeg") nije samo sve više sim-
bolički amplifikovan i time prihvaćen u psihološkom smislu, već
je sa sobom doneo i promene ljudskog shvatanja koje su anticipi-
rane već očekivanjem Antihrista u starim rukopisima. Smeštajući,
naime, Antihristovo pojavljivanje u poslednje vreme ti rukopisi
nam daju za pravo da govorimo o "hrišćanskom eonu" za koji se
pretpostavlja da će završiti parusijom. Izgleda da se ovo očeki-
vanje podudara s astrološkom predstavom o velikom mesecu
Riba.
8
Povod za moju nameru da pokrenem ova istorijska pitanja
predstavljala je okolnost što arhetipska predstava celovitosti koja
se tako često javlja u proizvodima nesvesnog ima svoje
predznake u istoriji. Oni su već rano poistovećeni sa likom Hrista,
kao što sam na primer opšimo pokazao u mojoj knjizi "Psiholo-
gija i alhemija". Zahtev da se bavim razmatranjem odnosa između
tradicionalnog hka Hrista i prirodnih simbola celovitosti to jest
Sopstva, tohko često mi je predočavan od strane moje publike da
sam napokon doneo odluku da se latim tog zadatka. S obzirom na
neobične teškoće koje prate takav jedan poduhvat, ta odluka mi
nije pala lako, jer bi za ovladavanje svim preprekama i moguć-
nostima zabluda bilo potrebno znanje i promišljenosti kakvim ja,
nažalost, raspolažem tek u ograničenom obimu. Kada je reč o mo-
jim posmatranjima empirijskog, iskustvenog materijala, tu sam
-manje-više siguran, ah vodim, kako verujem, dovoljno računa o
smelosti da svedočenje istorije uvrstim u svoja posmatranja. Osim
toga, verujem da znam i kakvu odgovornost preuzimam na sebe
time što, nastavljajući u izvesnoj meri istorijski proces recepcije,
mnogim simboličkim amplifikacijama lika Hrista dodajem još
jednu, psihološku, ili što, kako bi moglo da izgleda, čak reduku-
jem simbol Hrista na psihičku sliku celovitosti. Ali neka moj
čitalac nikada ne zaboravi da ja ovde ne ispovedam nikakvu veru,
niti pišem ikakve tendenciozne spise, nego razmišljam o tome
kako bi se neke stvari mogle shvatiti sa stanovišta modeme svesti;
i to stvari koje po mom sudu zavređuju da budu shvaćene, a koje
se očigledno nalaze u opasnosti da ih proguta ponor
nerazumevanja i zaborava; napokon, stvari, čije bi razumevanje
mnogo doprinelo da se našoj dezorijentisanosti u razumevanju
sveta pomogne otkrivanjem psihičkih pozadina i osnova. Suština
ovog rada obrazovala se postepeno tokom mnogih godina
provedenih u bezbrojnim razgovorima sa Ijudima svih starosnih
doba i stepena obrazovanja; ljudima kojima je pretila opasnost da
u konfuziji i iskorenjenosti našeg društva izgube svaku vezu sa
smislom evropskog duhovnog razvoja i tako zapadnu u ono stanje
subjektibilnosti koje čini osnovu i uzrok za utopijske masovne
psihoze našeg vremena.
9
Pišem kao lekar i sa stanovišta lekarske odgovornosti, a ne
kao ispovednik. Osim toga ne pišem ni kao naučnik, jer bih se
inače mudro ušančio iza sigumih zidina svoje specijalnosti i ne
bih se zbog svog nedovoljnog istorijskog znanja izlagao kritici i
time ugrožavao svoju naučnu reputaciju. Trudio sam se, istina, u
meri u kojoj su mi to dozvoljavale starošću i bolešću ograničene
radne sposobnosti, da moj dokazni materijal izložim što
pouzdanije i da navođenjem izvora pomognem naknadnu proveru
mojih rezultata. Sprovođenje moje namere teško bi bilo moguće
da mi u napomom bibliotekarskom radu nisu znatno pomogle
gospođa drphil. L. Fraj-Ron (Frey-Rohn), gospođica drphil. M. -
L. fon Franc (von Franz) i gospođica dr phil. R. Šerf (Scharf).
Svima njima želeo bih da ovde izrazim moju zahvalnost i
priznanje za pomoć punu razumevanja. NaroČito sam zahvalan
gospođi Leni Hurvic - Ajzner (Lena Hurvvitz - Eisner) za savesnu
obradu indeksa ovog toma, kao i svima koji su mi savetom i de-
lom pomogh prilikom kritičkog čitanja rukopisa i korektura, pri
čemu ne bih želeo da zaboravim posebne zasluge moje verne sek-
retarice gospođice Mari - Žan Šmid (Marie - Jeanne Šchmid).
Maja 1950. K. G. Jung
I
EGO
1 Bavljenje psihologijom nesvesnog suočilo me je sa sta-
njem stvari koje zahteva uvođenje novih pojmova. Jedan od tih
pojmova jeste pojam Sopstva. Time se misli na veličinu koja ne
slupa na mesto one koju sam do sada označavao pojmom Ega,
vcć ga, štaviše, obuhvata kao nad-pojam. Pod "Egom" se po-
drazumeva onaj kompleksni faktor na koji se odnose svi sadržaji
svesti. On u izvesnoj meri obrazuje središte polja svesti i onoliko
koliko ono obuhvata empirijsku ličnost, Ego jeste subjekt svih
ličnih akata svesti. Odnos jednog psihičkog sadržaja prema Egu
predstavlja kriterijum njegove svesti, jer nijedan sadržaj koji nije
predstavljen subjektu nije osvešćen.
2 Ovom definicijom opisan je i omeđen u prvom redu obim
subjekta. Polju svesti se, istina, teoretski ne mogu postaviti gra-
nice, budući da je ono u stanju da se širi u neodređenom obimu.
Empirijski, ono, međutim, uvek nalazi svoje granice kod područja
nepoznatog. Ovo poslednje sastoji se od svega onoga što se ne
zna, dakle onoga što ne stoji u odnosu sa Egom kao središtem
polja svesti. Nepoznato se razdvaja u dve grupe objekata, i to
onih koji se mogu iskusiti čulima, spoljnih, i onih koji se mogu
iskusiti neposredno, a to su unutarnja stanja stvari. Prva grupa
predstavlja nepoznato spoljnjeg, a druga nepoznato unutamjeg
sveta. Ovu poslednju oblast nazivamo nesvesnim.
3 Ego kao sadržaj svesti po sebi nije nikakav jednostavan,
elementaran, već je kompleksan faktor koji se kao takav ne može
iscrpno opisati. Kao što iz iskustva znamo, on počiva na dve,
naizgled različite osnove, i to kao prvo na somatskoj, a kao drugo
na psihičkoj. Somatska osnova proističe iz ukupnosti endosomat-
skih opažaja koji su sa svoje strane već psihičke prirode i
povezani su sa Egom, te su dakle svesna. Ona počivaju na en-
dosomatskim nadražajima, koji samo delimično prekoračuju prag
svesti. Znatan deo njih protiče nesvesno, to jest podpražno. Nji-
hovo ostajanje ispod praga svesti ne mora nužno da znači samo
12
fiziološko stanje, baš kao i kad je reč o psihičkom sadržaju. U da-
tom slučaju oni mogu da postanu supraliminalni, to jest opažaji.
Nema, medutim, nikakve sumnje da je veliki deo endosomatskih
nadražajnih procesa sasvim izvan svesti i da u tolikoj meri pose-
duje elementamu prirodu da nema nikakvog razloga da se tumači
psihičkom prirodom, osim ako prihvatamo filosofsko gledište da
su svi životni procesi u svakom slučaju psihički. Ovoj teško
dokazivoj pretpostavci uglavnom se može zameriti što van svake
mere prošimje pojam psihe i životni proces tumači smislom koji
nije uvek zajamčen činjenicama. Isuviše široki pojmovi pokazuju
se po pravilu kao nepodesni instmmenti, zato što su isuviše ne-
jasni i magloviti. Zbog toga sam predložio da se pojam psihičkog
primenjuje samo u onoj sferi gde se pokazalo da postoji volja
koja je još u stanju da izmeni refleksivan odnosno instinktivan
proces. U vezi sa tim moram čitaoca da uputim na moj ogled
"Priroda psihe"* gde sam ovu definiciju psihičkog razmotrio
izbliza.
4 Somatska osnova Ega sastoji se, kao što smo pokazali, od
svesnih i nesvesnih faktora. Isto važi za psihičku bazu: s jedne
strane Ego počiva na ukupnom polju svesti, a s dmge na ukupnosti
nesvesnih sadržaja. Ovi se dele u tri gmpe: prvu, - privremeno
podpražnu to jest onu koja se voljno može reprodukovati (pam-
ćenje); dmgu - koja se voljno ne može reprodukovati, nesvesnu; i
treću - koju čine sadržaji koji uopšte nisu kadri da postanu
osvešćeni. Druga gmpa može da nastane spontanim prodorima
podpražnih sadržaja u svest. Treća gmpa je hipotetična, to jest
ona je logična posledica činjenica koje su u osnovi druge gmpe:
ona, naime, poseduje one sadržaje koji još nisu prodrli u svest,
odnosno koji u nju nikad neće prodreti.
5 Kad sam gore rekao da Ego počiva na ukupnom polju
svesti nisam time mislio da se on od toga sastoji. Da je to slučaj
onda se on uopšte ne bi mogao razlikovati od polja svesti. On je
samo tačka na koju se ono odnosi, obrazložen i ograničen gore
opisanim somatskim faktorom.
6 Ego se ne obazire na relativnu nepoznatost i nesvesnost
svojih osnova i predstavlja faktor svesti par exellence. On je čak
13
empirijska tekovina individualnog postojanja. Izgleda da on u
prvom redu proizilazi iz sudara somatskog faktora sa spoljnom
sredinom i razvija se, kada se konstituiše kao subjekt, putem
daljih sudara sa spoljašnjim, kao i sa unutamjim svetom.
7 Uprkos nesagledivom opsegu svojih osnova, Ego nije ni-
kada ni više ni manje od svesti uopšte. Kao faktor svesti Ego bi
se, bar teoretski, mogao podrobno opisati. To, međutim, ne bi ni-
kad bilo nešto više od shke svesne ličnosti, kojoj nedostaju sve
subjektu nepoznate, odnosno nesvesne odlike. Ukupna slika
hčnosti morala bi, međutim, da uključuje i njih. Potpuni opis
hčnosti jednostavno ni teoretski nije moguć, zato što se ne može
obuhvatiti nesvestan deo. On nije, kao što dovoljno pokazuje
iskustvo, ni u kom slučaju nevažan; naprotiv, često su upravo
odlučujući kvaliteti nesvesni i može ih posmatrati samo okolina,
odnosno moraju se čak često ispitivati s naporom i kroz ukazi-
vanje pomoći.
8 Ukupni fenomen ličnosti očigledno se, dakle, ne poklapa
sa Egom, odnosno sa svesnom ličnošću, već obrazuje veličinu
koja se mora razlikovati od Ega. Takva (nužnost) nastaje,
naravno, samo za psihologiju koja se bavi razmatranjem činjenice
nesvesnog. Za nju je, međutim, jedno takvo razlikovanje od naj-
veće važnosti. Čak i za pravnu praksu je od izvesnog značaja da li
su psihička stanja stvari svesna ili nesvesna, na primer prilikom
procenjivanja uračunljivosti.
9 Zato sam predložio da se postojeća ukupna ličnost koja
se, međutim, ne može potpuno obuhvatiti, označi pojmom Sop-
stva. Ego je po definiciji podređen Sopstvu, i odnosi se prema
njemu kao deo prema celini. Ego u opsegu polja svesti poseduje -
kako se kaže - slobodu volje. Pod ovim pojmom ne pod-
razumevam ništa filosofsko, već mishm na opšte poznatu psi-
hološku činjenicu takozvanog slobodnog izbora, odnosno
subjektivnog osećanja slobode. Ali pošto naša sloboda volje
nailazi na prepreke okoline, to i njene granice nastaju izvan polja
svesti, u subjektivnom unutarnjem svetu, to jest tamo gde ona do-
lazi u konfhkt sa činjenicama Sopstva. U meri u kojoj nam se
spoljašnje okolnosti događaju i u kojoj nas ograničavaju, tako se i
14
Sopstvo ponaša prema Egu kao objektivna datost, koju sloboda
naše volje ne može tek tako da izmeni. Čak je poznata činjenica
da Ego ne samo što ne može da uradi ništa protiv Sopstva, već u
datom slučaju biva asimilovan i menja se u velikoj meri putem
nesvesnih delova ličnosti koji se razvijaju.
10 U prirodi je stvari da se o Egu ne može dati drugačiji
uopšten opis do formalan. Svaki drugi pristup morao bi da vodi
računa o individualnosti, koja prianja uz Ego kao njegova glavna
osobina. Iako brojni elementi od kojih se sastoji ovaj kompleksan
faktor jesu po sebi svuda isti, oni ipak, što se tiče njihove jasnosti,
njihove emocionalne obojenosti i njihovog obima, do besko-
načnosti variraju. Rezultat njihovog sklopa, a to je Ego, jeste,
dakle, u meri u kojoj se to uopšte može utvrditi, individualan i je-
dinstven, i zadržava svoj identitet do izvesne tačke. Njegova traj-
nost je relativna, budući da u određenim slučajevima mogu
nastupiti dubokosežni preobražaji ličnosti. Takve izmene nisu ni
u kom slučaju uvek patološke, one takođe mogu biti uslovljene
razvojem i otud pripadaju širokom dijapazonu normalnog.
11 Kao tačka na koju se odnosi polje svesti, Ego jeste sub-
jekt svih rezultata prilagođavanja, onoliko koliko ih je uopšte
sprovela volja. U ekonomiji duše Ego stoga igra važnu ulogu.
Njegov položaj je tu tohko važan i značajan da predrasuda po ko-
joj Ego predstavlja središte ličnosti, ili po kojoj je polje svesti
psiha uopšte, nije bez razloga. Ako i ne uzmemo u obzir
nagoveštaje kod Lajbnica (Leibniz), Kanta (Kant), Šelinga
(Schelling), i Šoperihauera (Schopenhauer) i filosofskih skica
Karusa (Carus) i fon Hartmana (von Hartmann), tek novija
psihologija je ta koja je nakon kraja 19. veka svojim induktivnom
metodom otkrila osnove svesti i empirijski dokazala postojanje
jedne psihe izvan svesti. Ovim otkrićem se do tada apsolutni
položaj Ega relativizovao, to jest, on je doduše zadržao svoju oso-
binu središta polja svesti, ah je doveden u pitanje kao središte
Učnosti. On u njoj, istina, učestvuje, ali on nije celina. Jed-
nostavno, kao što sam već napomenuo, nemoguće je proceniti
koUko je njegov udeo veliki ili maU, ili drugim rečima, koliko je
on slobodan ili zavisan od uslova psihe izvan svesti. Možemo
15
samo reći daje njegova sloboda ograničena i da je njegova zavis-
nost, često u odlučujućem pogledu, dokazana. Po mom iskustvu
dobro je ako se ne potcenjuje zavisnost od nesvesnog. Naravno,
to nije potrebno reći onima koji precenjuju značaj nesvesnog. Iz-
vestan kriterijum za pravu meru daju psihičke posledice jedne
netačne procene, na šta ćemo se kasnije još vratiti.
12 U prethodnom izlaganju smo, sa stanovišta psihologije
svesti, podeliU nesvesno na tri grupe; sa stanovišta psihologije
Učnosti nastaje, međutim, dvostruka podela, i to na psihu van
svesti čije sadržaje označavamo kao lične, i na onu čije sadržaje
označavamo kao ne-lične, odnosno kolektivne. Prva grupa se tiče
sadržaja koji predstavljaju integralne sastavne delove individu-
alne Učnosti i mogu stoga da isto tako budu i svesni; druga grupa,
pak, tvori nešto nahk na jednu opšte prisutnu, nepromenljivu i
svukud identičnu odliku ili osnovu psihe per se. Ova rečenica ne
predstavlja, naravno, ništa više od hipoteze na koju smo,
međutim, prisiljeni osobenošću iskustvenog materijala, a da ne
govorimo o visokoj verovatnoći da u osnovi opšte sličnosti
psihičkih procesa kod svih individua mora da postoji jedna isto
tako opšta i stoga ne-Učna zakonomernost, i to tačno onako kao
što instinkt koji se manifestuje kod određene individue pred-
stavlja samo deUmično ispoljavanje instiktivne osnove zajedničke
svim ljudima.