Album fotografija

151 Pages·2005·0.88 MB·Croatian

by  Dušan Gojkov

D G
UŠAN OJKOV

ALBUM FOTOGRAFIJA
KNJIGA PRVA
SLEPI PUTNIK
1991-1992.

Ovo nije literatura. To je moja rupa za kozje uši cara Trojana.
2
NIHIL ACTVM REPVTANS
BEOGRAD

Θα παγω ς’ αλλη γη, θα παγω ς’ αλλη θαλασσα.

S vizom u džepu, izlazim iz grčke ambasade. Počinje da pada kiša.

Čekam poznanicu na Terazijama, između «Moskve» i «Balkana».
Asocijacije.
Nebo nad Beogradom sivo. Kiša hladna.
Postup u restorančiću u pasažu.

Na televizijskim vestima prilog o ajkuli, koju su uhvatili bokeljski ribari. Izvučena na
šljunak, bačena na bok, pokušava da se okrene pravilno, na trbuh, bezuspešno. Oko nje meštani i
turisti. Bockaju je prutovima.

Ispred Radija susrećem mladića, bez noge. Obučen u džins pantalone, očigledno sveže
presavijene da ne vise ispod patrljka, hoda uz pomoć novih, aluminijumskih štaka, strahovito
polako.
Tek tad shvatam, u stomaku.
Čak i sama reč patrljak izaziva bolove.

U trolejbusu. Penzioner u punoj snazi, uhvaćen bez karte. Kontrolori mladi. Besan,
osramoćen, nemoćan, pita ih: «A zašto niste na frontu?»

Noć pred polazak.
Ne vodimo ljubav. Izgledalo bi kao «poslednji put».
Ćutimo. Ležimo u mraku, umorni.

Gledam Srbiju, kako promiče kroz prozor.

Strah pred prelazak srpsko – makedonske granice.

Grčki carinik me, čini se, posmatra nekako čudno, dok prelistava pasoš. Sve uz osmeh.
Pita: «Hoćete da vam dam jednu dobru adresu u Solunu? Brat mi tamo drži hotel, čist,
jeftin, znate.»

3
WHERE BURNING SAPPHO LOVED AND SUNG...
GRČKA

Male stvari. Kao osmeh prodavca voća, s crvenom bejzbol kapom, dok mu pružam jednu
narandžu da je izmeri.

Stan u Mitropoleos ulici. Pišem na balkonu, dok službenici osiguravajućeg društva iz
zgrade preko puta zure u mene. Nazdravljamo jedni drugima. Ja njima recinom, oni meni kafom.

San, koji iz mene izvlači sećanje na tri mala mačeta, mrtva, u podrumu zgrade na
Dorćolu, koje je neko dete potopilo u stiroporsku činiju punu mleda «da piju». Nisu ni oči stigli
da otvore.

Sveti Stefan. Sedim na kamenoj klupici odmah do crkvene priprate, gledam u sveću što
gori, uz zvuk usisivača iz crkve i automobila s ulice.

Mirisi.

Anastasija, gleda me preko stola i podiže čašu Tsantalijevog crvenog.
U drugoj ruci drži ružu. «Dobro došao kući».

Balkan, kao stanje svesti.

Džilijan, rođena Engleskinja (njen brat je čak išao u školu sa mnom, ako se dobro sećam),
koja je za život izabrala Grčku, više i bolje me razume nego neki «pravi» Grci što zure u CNN i
MTV.

Portir, koji pretrčava ulicu i kuca na prozor kafea u kojem čitam popodnevne novine:
- Tilefono, kirie Lazare!

Slika Save Šumanovića u Georgiosovom salonu. Drvored. Šidski period. Pijemo
francusku kafu i uzo, razgovaramo o poeziji. Georgios recituje Vaska Popu na svom divnom,
mekanom, aleksandrijskom grčkom.

Doručkujem u bašti restorančića na Aristotelovom trgu. U luci oko dvadeset velikih
brodova, nešto čamaca. Lepo miriše, na more, na masline.
Jedan galeb sleće na moj sto, malo se šeta, bez straha, proba kajganu iz mog tanjira,
odleprša.
Pojavljuju se dva čoveka i za manje od pola sata na sredinu pjacete postavljaju jednu
užasno ružnu metalnu skulpturu.
Počinje da duva Borej, nosi novine i razne otpatke po luci.

Ispred crkve Sv. Dimitrija srećem čoveka za kojeg se po Beogradu već šest meseci priča
da je mrtav.
Trgne se, malo, kad me prepozna.

4
Pijem Imiglykos – poluslatko, boca od pet litara – gledam neku idiotsku «porodičnu»
komediju na ANT1, tri stotine i ne znam koju epizodu, uživam u mirisu suvog grožđa i smokava
iz čaše.
Noć tiha, topla.

MiG Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva obara helikopter evropskih posmatrača.

Kod Žan – Lika ostajem do ponoći. Un menu... c'est le plus adorable poème...
Kasnije, uz Chablis, dok konobari pripremaju stolove za sutra, pokušavam da mu
objasnim situaciju u Jugoslaviji, gubim živce. Da me odobrovolji, obećava:
- Lazare, sutra ću napraviti langoustines grammont, posebno za tebe.
- Bez paprike?
- Bez.

Borej mi obara šešir u more. Jedan dečak bez razmišljanja zagazi u vodu i dohvati ga.
Januar.

Istina, video sam je na samrti. Ali, na sreću, otišao sam pre nego što je u mukama
preminula. Pamtiću je živu, ne kao truplo koje valja što pre zatrpati, pre nego što počne da
zaudara.
Danas je Evropa priznala Sloveniju i Hrvatsku.

Veče sa Džilijan. Džon Koltrejn – Violets For Your Furs, tuniski tabac gris cigarete
Bousetta, uzo. Sedim na terasi, u košulji, gledam zaliv.
U Beogradu pada sneg, kažu na vestima.

Primećujem da već danima zaboravljam da popijem lekove za srce – i ništa se ne dešava.

Natpis u izlogu: «Govorimo jugoslovenski».

Da li je pripadnost naciji pozitivno osećanje, ili možda fiziološki osećaj?
Čopor? Sigurnost krda?
Nacionalna svest, nacionalni interesi...
Ne dugujem im ništa. Oni meni duguju.

Sedim u taverni napravljenoj u nekadašnjem turskom kupatilu. Oko četrdeset buradi vina,
poređanih horizontalno, jedno preko drugog. Sve pričvršćeno čeličnom, građevinskom skelom.
Iz kuhinje, u talasima, dopiru mirisi suvlakija, sucukakija, pečene ribe i kalamara u
maslinovom ulju.
Na svakom stolu čist pak papir, korpica s hlebom, tanjirić s maslinama, tanjirić s
morskom solju. Recina s Atosa, sipana direktno iz bureta u plehani bokalčić. Miris atoskih
čempresa, hilandarskog sunca...
Poissons retournés sur le gril... noircis inégalement par le feu et assaisonnés çà et là du
craquement d'un grain de sable...
Jedemo polako, u tišini. Na kraju, uz makedonsku alvu, palim Gauloise, otupljujem...
Ne razmišljam ni o čemu.

5
Izlet u Sunion:
...Place me on Sunium's marble steep...
...There, swan – like let me sing and die...

U jednom podrumu pronalazim, među gomilama starih, prašnjavih knjiga, staro, broširano
izdanje Kavafija.

Sanjam:
Ležim preko puta Rikyua, Majstora Čaja. On muti zeleni prah u zdelici, dugo, dugo...
Zeleno.
Neko udara u gong. Ne vidim ga, samo čujem zvonjavu.

Glas iz beograda, uz šuštanje i pucketanje telefonske linije.
...Fill high the bowl with Samian wine...
...We will not think of themes like these...

Budim se i znam gde sam, za promenu.

Svakodnevni iscrpni komentari južnoslovenske situacije u Elefterotipiji i Kiriakatiki
Elefterotipiji.

Nedostaje mi vršački drvored. Jedna staza, prekrivena lišćem. Na kraju staze klupa,
obojena u belo.

Šimon Korčulan, mornar – poslednji put smo se, isto slučajno, sreli pre dve – tri godine u
Bankoku. Sedimo u malom uzeriju na ivici luke, razgovaramo o našoj Korčuli, lumbardskom
vinu, «dotičemo se teme», pa se srdimo na sebe, na nemoć.
Plačemo, pomalo.

Još devet hiljada drahmi u novčaniku. Lična karta, zdravstvena knjižica, vozačka dozvola,
novinarska legitimacija, kartica žiro računa «Ljubljanske banke».

Artichauts à la grecque: boutons d' artichauts avec feuilles cuits dans une marinade ½ vin
blanc, ½ eau. Faire suer avec carottes, oignons, huile, jus de citron. Aromatiser ca cuisson avec
fenouil, coriandre, céleri, poivre en grains, thym et laurier. Laisser refrodir dans la cuisson.
Servir sur ravier.

Primećujem prve sede u kosi i bradi, nove bore oko očiju i usana...

Solunska promenada, koja vodi od «Srpske luke» do «Bele kule», uz more, pre
građanskog rata zvala se «Šetalište kralja Konstantina», po onom sirotanu iz nemačke – tačnije,
bavarske dinastije. Sad se zove «Leoforos Nikis» - «Promenada Pobede».
U šetnji otkrivam tablu s starim imenom na jednoj zgradi. Podižem glavu: ogromna
nemačka zastava. Kulturni centar Savezne Republike Nemačke i Goethe Institut.
Sve se uklapa.
Uostalom, sutra letim za Minhen.

6
SCHNEE
GERMANSKE ZEMLJE

U Minhenu sneg. Autobus od aerodroma vozi polagano, oprezno, po potpuno očišćenom
autoputu.
Čekaonica železničke stanice. Grupa dece, lepe, vesele, preplanule, što dolazi s skijanja;
desetak narkomana; japanski turisti. Najglasniji jugoslovenski emigranti. Psuju jedni drugima
majku srpsku/hrvatsku/koznakakvu. Ipak, piju zajedno.
Kasnim na poslednji voz do Fisena, gde me čeka posao, i trupkam nogama ispred
zaključane stanice u Kaufberenu, visoko u Alpima. Sedamnaest ispod nule. Do ujutru.
Pred zoru, pronalaze me policajci i smeštaju u jedinu toplu prostoriju koju imaju – u
zatvorsku ćeliju.
Sad mogu da se hvalim kako sam bio po nemačkim zatvorima.

Wiesbauer, kuća na obali gorskog jezera. Kroz prozor vidim Cugšpic i sav venac planina,
nekako čudno reckast, prekriven snegom.
U radnoj sobi pisaća mašina, gomila papira. Dobra vila?

Fasching. Čovek, koji uz pratnju harmonikaša svira na dve kašike. Niko nikome ne plaća
piće, čak ni mladići svojim devojkama, ni muževi svojim ženama.

Proslava Armenijeve – ili Hermanove pobede, kako Armenija ovde zovu – u
Teutoburškoj šumi. Mi smo to uvek kao izdaju tumačili. Siroti Kvintilije Var.

Demonstracije egejskih Makedonaca u Solunu. Povlačenje JNA iz Republike Makedonije.

Dugo ležim u sobi, osvetljenoj samo skalom pozajmljenog radio aparata. Povremeno se
mešaju stanice, tako da umesto Radio Beograda čujem Prag, Pariz, nekog Arapina kako dugo i
otegnuto peva...

Pada sneg, već nedeljama.

Kontakti sa Srbima u Minhenu pokazuju da divide et impera, teza koja se potura već
izvesno vreme, ima dosta uspeha. Jedan, na prvi pogled sasvim ozbiljan čovek pokvario mi je
prilično pristojnu večeru pričajući o međunarodnoj kominternovsko – vatikansko – masonsko –
velikonemačko – genocidnoj zaveri protiv Srba.

Dani boje sepije.

«Don Đovani» u Operi. Nakon toga, večera u «autentičnom bavarskom restoranu».
Krupna devojka s lepim osmehom. Tetovirana ruža na levoj dojci – dubok dekolte omogućava
dobar pogled na crtež.
Docnije se ispostavlja da je iz Zagorja: Začretje, Sveti Križ.
Svi zidovi u restoranu prekriveni ukrasnim tanjirima. Izuzetak je zid na kojem visi raspelo
i slika lokalnog fudbalskog tima. Na polici iznad Stammtischa kolekcija krigli. Na jednoj,
staklenoj, grb Crvene Zvezde.
7
Progonstvo? Grčka je bila blizu. Dom. Linija manjeg otpora? No, dobro. I spavačeva
udica hvata ribu.

Civilizacija počinje onog trenutka kad su ljudi pokušali da svoju hranu učine ukusnijom.
Začin, kao nosilac napretka?
Narod, koji ima velike filosofe, umetnike, ratnike i diplomate – i tako bezukusnu hranu.
Začuđujuće.
Schweinenbrate, Schlachatplatt mit Sauerkarut...
Loša vina, uvezena iz čitavog sveta.
Ne. Karikature vina. Marinade. Nema svrhe da se govori o kulturi jednog naroda ako
hrana i piće nisu dostojni.
Amerika je, zapravo, jasniji primer.

U antikvarijatu ispod fisenske tvrđave nalazim gravuru Džordža Holisa, kopiju skice za
Tarnerov Rim sa vatikanske lože, ali bez figura Rafaela i Fornarine. Samo arhitektonska studija
stubova s arkadama Majstora iz Urbina, na Trgu Sv. Petra.

Nema više Pekića.
... A i ja bih želeo, kao i svaki pravi putnik, da imam bar stolicu napravljenu po svojoj
meri. Pa da je nosim, kud god da idem...

Haricots verts à l'allemande: plonger dans l'eau bouillante salée. Cuire à grande
ébullition environ un ¼ d'heure s'ils sont bien frais. Égoutter.

Mesečina kroz moj prozor. Vrhovi plavičasti, oblaci sivkasto ružičasti, izgledaju tako
blizu...

Kako li mene vide Nemci? Balkansko – srednjeevropska mešavina: «kosmopolitizam» i
«otomansko – K.u.K. konzervativizam».

Dajana iz Zagreba sedi na podu moje radne sobe, jede kompot od marelica direktno iz
konzerve, čita Vreme. Čekam vesti, još uvek traje emisija Radio Beograda, «Pesmarica». Dajana
nesvesno pevuši: «Nogom stani, maramicom ma'ni, neka puknu svi naši dušmani...»

Smenjuju rukovodstvo u Krajini, à titre d'exemple.

Umotan u dugi grombi, sedim na klupi ispred jezera Hopfen. Na naslon je prikucana
pločica koja obaveštava putnika namernika da je to bilo omiljeno mesto A. Hitlera. Tu je voleo
da sedi i razmišlja.
U pozadini vidi se zamak Neuschwanschtein.

Na dan «ne želim ništa da menjam» ekspozea predsednika moje male zemlje, ZDF
obljavjuje prvo informaciju o demobilizaciji dvadeset hiljada rezervista Zbora Narodne Garde,
potom Miloševićevu rečenicu «Rat je završen» - i slike Osijeka pod artiljerijskom vatrom.

Mira iz Slavonskog Broda:
8
- Kolju i naši i vaši. Na isti, neljudski način. Kopaju oči, fronclaju uši, seku udove,
prosipaju utrobu...
- Zar ti to nije dovoljan dokaz i razlog da vidiš da smo isti narod?

U veri je stvar, kako izgleda. Bez samostalnog logičkog rasuđivanja. Fath as a digesting
process.
Ako nas je stvorio po svom liku, onda je i On agresivan, surov... Da li ja to naslućujem u
sebi prvi nagoveštaj gađenja? Onog gađenja?

***

Nikad i nigde u restoranima toliko parova koji ćute, ispijaju svoja pića ili jedu, čak se ni
ne gledajući.

Nemački referendum: previše stranaca.

Emigracioni promiskuitet skreće pažnju na neke greške kod kuće.
Kasno je za kajanje.
U stvari: spero, ergo sum.

Ko će da ustane da okrene ploču?

Bolovi. Izgeda da se ipak valja držati uputstva lekara i redovno piti pilule. Odvratnog
ukusa, by the way.
Hodam i obema rukama pridržavam stomak i grudi. Refleksni bol, kaže doktor Imler.
Ruka me još uvek ne boli, samo trne. Ali.
Setih se Kjuhulejna, kako skuplja sopstvenu utrobu i moli vozara da ga priveže za drvo da
bi umro uspravan.
- Smanjite vino, konjak i viski. Pređite na neke normalne cigarete. Odbacite lulu i
Gauloises. Znate li koliko košta, makar kremacija u Nemačkoj? – lekar pokušava da
se našali.
Bože. Kremacija u Nemačkoj.

Već dugo samo sneg. Jutros, pogled kroz prozor: zavejani smo. Prvi put u životu.
Interesantno.

Ptice ćute.

Jezero se uopšte ne vidi. Belo, belo, belo. Stammheim.

Zrnasto prodire kroz –

Sutra izlazi poslednja Pravda, pišu nemačke novine.

San:
9
jednog jutra / travnato maglovitog / sergej aleksandrovič, vladimir vladimirovič, federico
garcia / i grand maître / šta će on tu / sede / čaj piju, jasno / u sali luksor hotela, moskva / a kroz
prozor / otvoren / sneg
za susednim stolom / gabriele d'annunzio, james joyce, filip filipović, heinrich böll /
palinku piju, jasno / a bruno venturini / peva / peva / peva / dok ljubomir micić meša karte / za
jednu finu / popodnevnu / partiju bridža

Zašto je Zaratustra uopšte silazio? U dolini su ga ionako čekali samo magarac na kaldrmi
i lavež u duševnoj bolnici.
Potom:
falsifikati, tumačenja...
To, uostalom, čeka svakoga ko imalo vredi...

Ono što užasava je koliko loša retorika dobro uspeva svuda, ne samo kod nas.

Noću duva vetar. Čitava kuća trese se i drhti. Sneg pršti kroz prozorske okvire. Staro
drveće ispred škripi kao da će se polomiti.
A ispred mog stola Korčula, fotografisana iz aviona.

Da li žene privlači idealizam, koji laicima izbija iz pojma političke emigracije?

Izlet u Insbruk. Isti jezik, ista hrana, isto piće, iste fizionomije, leder hozne... Ein Volk...
Ali, Austrijanci imaju neki čudan «carski» ponos koji kod Nemaca ne postoji. Šta je to što
čoveka gura u monarhiju? Šta daje ponos podanicima?
Uveče, školski program, BRF. Hitler na starim filmovima. Glas običan, možda malo
napuknut. Austrijski naglasak, uz poneki bavarski idiom.
«Trideset četiri partije na izborima! To cepa Nemačku! Moj cilj je da sve Nemce
ujedinim! (aplauz) Da izbacim...»
Diže dlanove, malo, u visini ramena. Kao orans, ili koptska molitva. Namešta revere,
gladi kosu. «SA» trupe marširaju. Zastave. Masa. Izlozi jevrejskih dućana, ispisani parolama,
upozorenjima.
Ponos.
Okrećem kanal. Vesti. U Lajpcigu demonstracije neonacista.
Nakon toga, opet neki Miloševićev govor. Narod u publici ushićen.

Na policama u vinarijama još uvek boce s starim etiketama: Krim – Rotwein aus dem
UdSSR; Plavac – Jugoslawische Rotwein...

Sedim na krevetu i trudim se da mi stopala budu unutar sunčane trake koja se probija kroz
zavese. Leva ruka potpuno utrnula. Učim da pišem desnom.
Bolest potpuno menja moje predstave o svetu.
Ili, dobro umotan u ćebe, na balkonu s pogledom na Alpe: Der Zauberberg.

Po hitnom postupku doneti Odluku o zabrani povratka građanima Srbije koji su zemlju
napustili zbog ratnih neprilika u susednim secesionističkim republikama.
U Narodnoj skupštini Republike Srbije osamdeset «za», osamdeset «protiv», dvadeset
troje «uzdržanih».
10